Читај ми!

Уметност интерпретације – Џоан Сатерленд

Вечерашња емисија биће посвећена једној од највећих певачица XX века и њеним снимцима дела Хендла, Белинија, Делиба, Глијера, Вердија и Доницетија.

Аустралијски драмски колоратурни сопран, Џоан Сатерленд, која је због свог изузетног умећа у Италији стекла надимак „Ла Ступенда”, односно „величанствена”, била је једна од најзначајнијих белканто певачица друге половине прошлог века. Рођена 1926. године у Сиднеју, певање је почела да учи неформално, имитирајући мајку која је била мецосопран. Суштински као аматер, дебитовала је у Сиднеју 1947, у Персловој опери Дидона и Енеј, да би наредне године победила на најзначајнијем аустралијском певачком такмичењу „Сан Арија”. Године 1951, преселила се у Европу, где је и формално започела студије на Краљевском колеџу за музику у Лондону, са Клајвом Керијем. У опери Ковент гарден, дебитовала је 1952, наступајући у мањим ролама, али је сензацију изазвао њен наступ 1959. када је извела насловну улогу у Лучији од Ламермура у продукцији Франка Зефирелија, којом је дириговао Тулио Серафин. Иако је испрва желела да настави стопама Кирстен Флагстад, градећи каријеру као вагнеријански драмски сопран, на наговор свог супруга, пијанисте и диригента Ричарда Бонинга који је сматрао да то није њен „фах”, окренула се белканту, који је доживео ренесансу захваљујући популарности Марије Калас. Уследили су наступи у миланској Скали, и њујоршком Метрополитену, те бројним другим светским оперским кућама у којима је изводила дуго запостављени репертоар из прве половине 19. века.

Почетком шездесетих година, ова певачица је већ стекла такву репутацију, да су слушаоци сатима чекали у редовима како би добили карту за њен наступ. У Метрополитену, након извођења „сцене лудила” у Доницетијевој Лучији од Ламермура, доживела је дванаестоминутне овације, а након наступа у опери Ла Фениче у Венецији, захтевна италијанска публика наденула јој је надимак „Ла Ступенда”, односно „величанствена”. Године 1965, упутила се на турнеју са тада младим и перспективним тенором, Лучаном Паваротијем, са којим ће забележити неколико антологијских снимака опера Љубавни напитак, Марија Стјуарт, Лучија од Ламернура, Турандот и Кћи пука.

Седамдесетих и осамдесетих година, Џоан Сатерленд је наставила да проширује свој репертоар, додајући улоге као што су Маснеова Есклармонда – по њеним речима њено највеће извођачко достигнуће, затим Ана Болен, Лукреција Борџија, Адријана Лекуврер, да поменемо само неке. Последњи наступ имала је 1990. године у Сиднејској опери, када је у својој шездесет трећој години отпевала улогу Маргарит Валоа у Мајерберовим Хугенотима.

Њен глас је поседовао изузетно богат, јасан и постојан тон, покретљивост, тачну интонацију, снажан горњи регистар и готово непревазиђену контролу дисања. Критика јој је замерала нешто лошију дикцију, која је, по речима њеног супруга, диригента Ричарда Бонинга, потицала од жеље да оствари савршен легато, али и коју је покушала да усаврши седамдесетих година. Такође, са ширењем њеног реперотара, повећавала се и експресивност њених интерпретација. Оно што је посебно очаравало публику, била је и непосредност, трезвеност и топлина Џоан Сатерленд као особе, која је донекле била у супротности са њеним статусом диве. Након пензионисања, живела је повучено у Швајцарској, све до своје смрти 2010. године.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње