Виолинска уметност Пјера Рода

Поред тога што је био изванредан виолиниста и плодан композитор, Пјер Род познат је и по својим дидактичким делима која су обликовала технику свирања виолине коју су усвојиле наредне генерације инструменталиста. Виолински приручник који су заједно уобличили Род, његов учитељ Ђовани Батиста Виоти, али и савременици, Родолф Кројцер и Пјер Бајо, а који је 1803. објављен као уџбеник париског Конзерваторијума, утемељио је хоризонте Виотијеве, односно париске школе уметности виолине као нови стандард, укључујући и развој високог регистра виолине, који се одразио и на обликовање гудала и врата инструмента. Родова збирка од двадесет четири каприса такође припада његовим дидактичким делима, али се одликује и ванредним виртуозним захтевима.

Наставак емисије посвећујемо Родовом савременику, Родолфу Кројцеру, и његовим етидама за виолину. У време избијања Француске буржоаске револуције, Родолф Кројцер важио је за водећег виртуоза на виолини. На таласу револуционарних промена и демократизације музичких институција, најпре је 1793. године основан Национални институт за музику, а две године касније и чувени Конзерваторијум. Родолф Кројцер био је активан у обе институције, као професор виолине, а на Конзерваторијуму је предавао без прекида све до 1826. Чувена збирка од 42 етиде или каприса за соло виолину, штампана 1796. године, настала је управо као резултат његових напора да институционализује наставу виолине на конзерваторијуму и заузима јединствено место у литератури за овај инструмент. Кројцер се посебно суочио са изазовима које је донела модернизација виолине путем продужавања њеног врата, чиме је манипулисање левом руком постало знатно сложеније, односно, захтевало је далеко већу покретљивост.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић