Сергеј Прокофјев: Коцкар

Ову оперу у четири чина, засновану на истоименом роману Фјодора Достојевског, Прокофјев је започео у току Првог светског рата. Пишући либрето композитор је минуциозном анализом и у сажетом маниру, успео да прикаже све значајне одлике ове приче са аутобиографским елементима, од тема новца и љубави, преко зависности од коцкања и очаја, па све до широке лепезе ликова осиромашене аристократије и богатих старијих жена. На многим местима, Прокофјев у либрету чак и директно цитира Достојевског. Место дешавања је Рулетенбург, фиктивни град који врви од ликова заробљених у вртлогу похлепе, коцкања и узбуђења.

Како сам Прокофејв у својим сећањим каже: „Прича Достојевског о коцкару ме је фасцинирала неко време, поготову пошто је поред дирљиве приче, овај роман писан готово у потпуности као дијалог. То ми је омогућило да саставим либрето у стилу Достојевског. Са драмским елементима опере на уму, покушао сам да поштедим певаче празних идиома где год је то могуће, те да дам више слободе и драмског развоја њиховим улогама. Инструментација ће бити транспарентна, тако да се свака реч може разумети – то је нешто што је пожељно, нарочито у погледу текста Достојевског. По мом мишљењу, уобичајени либрето који се римује је скроз застарео и бесмислен. У овом случају, проза Достојевског је чистија, животнија и убедљивија од било ког стиха”.

Под утицајем експеримента Модеста Мусоргског са „драмском музиком у прози”, те ’антиоперске’ естетике која је у то време била актуелна у круговима око Сергеја Дјагиљева, посебни нагласци стављени су на декламаторни стил и софистицирану оркестрацију. Двадесетпетогодишњи Прокофјев са презиром је гледао на све оперске конвенције, фаворизујући речитативне одсеке и стварајући мрежу лајтмотива у вокалном изразу, којима се прилагођавао прозни дијалог.

Прокофјев дели седамнаест поглавља књиге у четири чина и шест сцена. Текст прва три поглавља, која су намењена упознавању са важним ликовима, није укључен у либрето, али се описи ликова дешавају у музици. Као упутства будућим диригентима, извођачима и редитељима, а вероватно на предлог Всеволда Мејерхолда, Прокофјев је записао кратке мисли о појединачним ликовима: будаласт и раскалашан руски Генерал; његова богата и непредвидљива „Бабушка”; Полина, „фатална жена” због које Алексеј запада у луда и мазохиситчка стања страсти; француски ловци на злато, Маркиз и Бланше; уштогљени енглески лопов Естли. Композитор задржава све примарне и секундарне ликове из романа, што у првим сценама на моменте изазива забуну.

По речима ауторског тима у Салцбургу данас је ово дело Сергеја Прокофејва и даље релевантно. Неизвесност и анксиозност доминирају дугом данашњице. У режијској поставци Питера Селарса, ово дело нас позива да покажемо исту храброст као Достојевски и Прокофјев – храброст да се суочимо са нашим тамним страна, храброст да преиспитујемо наше моралне контрадикције и храброст да се погледамо у лице.

Уредница Ксенија Стевановић