Нова средњовековља – Говоре Зоја Бојић и Дејан Гaшић

У ликовном, уметничком смислу, споменици европоцентричног раног средњег века, у периоду пре и током Јустинијанове владавије, обухватају релевантне споменике концентрисане у граду Равени и његовој околини, Константинопољу и Светој земљи. Зоја Бојић разматра значење одређене теме мозаика сачуваних у сакралним грађевинама тог доба и на тим локацијама, а реч је о теми nature vivante, која је у историји уметности остала без одговарајућег назива. Ранији истраживачи су мозаике који за свој мотив имају појединачне, најчешће уоквирене представе птица, дивљачи, ваза са биљем или воћем, посматрали као ликовну декорацију у којој такви мотиви имају појединачна симболична значења. Nature vivante директни је пандан теме nature morte, популарне у римској уметности. Ауторка излагања сматра да naturе vivante представља раносредњовековни ликовни изум истог значења као првобитне римске представе nature morte, посебно оне извођене у мозаику касноримских приватних вила у широкој области Северне Африке, које су антички историографи уметности (посебно Витрувије и Филострат Старији) називали грчким појмом xenia и који су (паралелено са појмом аsartos oikos Плинија Старијег) означавали као представу гостољубља и добродошлице.

У расположењу и духу балканских хришћана 19. века, преплављених надама у вези са ослобођењем од османске власти, преводилачко интересовање за дело византијског „историчара пада” Дуке (1400–1462) појавило се у лику родољубивог Григорија Хаџића (1821–1877) који је у Новом Саду 1851. године објавио књигу Плачевно надение Цариграда несретне 1453. године. Уводним емотивним реченицама, поздрављајући грчку револуцију (1821) и независност (1829), Хаџић наглашава да остале провинције „заједно са Царигрaдом и целим стењајућим Хришћанством европске Турске ишчекују од данашњег века, и човекољубивих великих хришћанских царева… избављење и спасење своје”. У оквиру нумерички означених пасуса, Хаџић је на српски језик фрагментарно преводио Дукину Исторју, веома лепим и заводљиво стилизованим лирским изразима, смисаоно истичући како наративне пасаже о наступајућем освајању Византије, тако и дописујући и сабирајући пророчанства о ишчекиваном васкрсењу Цариграда. Циљ Дејана Гaшића је сагледавање ове позносредњовековне повести као инспирације нововековних књижевних адаптација и балканских политичких стремљења.

Уредница циклуса Тања Мијовић.