Читај ми!

Научни скупови

Нова средњовековља – Говоре Зоја Бојић и Дејан Гaшић

У емисији Научни скупови, од понедељка, 30. септембра, до петка, 4. октобра, слушали сте снимке са Међународног научног скупа „Нова средњовековља – средњи век у модерној књижевности у уметности”, који је одржан од 9. до 11. септембра у Галерији Педагошког музеја у Београду. У петој, завршној, емисији овог циклуса можете пратити излагање Зоје Бојић „Једна ликовна тековина раног средњег века: nature vivante насупрот nature morte”, а потоме ће о теми „Нововековно пророковање пада и васкрсења Цариграда” говорити Дејан Гaшић.

У ликовном, уметничком смислу, споменици европоцентричног раног средњег века, у периоду пре и током Јустинијанове владавије, обухватају релевантне споменике концентрисане у граду Равени и његовој околини, Константинопољу и Светој земљи. Зоја Бојић разматра значење одређене теме мозаика сачуваних у сакралним грађевинама тог доба и на тим локацијама, а реч је о теми nature vivante, која је у историји уметности остала без одговарајућег назива. Ранији истраживачи су мозаике који за свој мотив имају појединачне, најчешће уоквирене представе птица, дивљачи, ваза са биљем или воћем, посматрали као ликовну декорацију у којој такви мотиви имају појединачна симболична значења. Nature vivante директни је пандан теме nature morte, популарне у римској уметности. Ауторка излагања сматра да naturе vivante представља раносредњовековни ликовни изум истог значења као првобитне римске представе nature morte, посебно оне извођене у мозаику касноримских приватних вила у широкој области Северне Африке, које су антички историографи уметности (посебно Витрувије и Филострат Старији) називали грчким појмом xenia и који су (паралелено са појмом аsartos oikos Плинија Старијег) означавали као представу гостољубља и добродошлице.

У расположењу и духу балканских хришћана 19. века, преплављених надама у вези са ослобођењем од османске власти, преводилачко интересовање за дело византијског „историчара пада” Дуке (1400–1462) појавило се у лику родољубивог Григорија Хаџића (1821–1877) који је у Новом Саду 1851. године објавио књигу Плачевно надение Цариграда несретне 1453. године. Уводним емотивним реченицама, поздрављајући грчку револуцију (1821) и независност (1829), Хаџић наглашава да остале провинције „заједно са Царигрaдом и целим стењајућим Хришћанством европске Турске ишчекују од данашњег века, и човекољубивих великих хришћанских царева… избављење и спасење своје”. У оквиру нумерички означених пасуса, Хаџић је на српски језик фрагментарно преводио Дукину Исторју, веома лепим и заводљиво стилизованим лирским изразима, смисаоно истичући како наративне пасаже о наступајућем освајању Византије, тако и дописујући и сабирајући пророчанства о ишчекиваном васкрсењу Цариграда. Циљ Дејана Гaшића је сагледавање ове позносредњовековне повести као инспирације нововековних књижевних адаптација и балканских политичких стремљења.

Уредница циклуса Тања Мијовић.

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње