Радомир Путник: „Баш-бунар” – тестамент очајника

Позоришна драма Баш-бунар, последња коју је Александар Поповић написао, али и режирао у Звездара театру, у рецензијама дневних новина и недељника, као и у каснијим театролошким студијама, различито је тумачена. На пример, Владимир Стаменковић и Драгана Бесара прогласили су Баш-бунар фарсом (Стаменковић је то учинио ослањајући се на сценско упризорење, а Бесара на анализу драмског текста), Петар Волк је ово дело означава као тужну комедију, Авдо Мујчиновић истиче Поповића као писца који добро разуме људски бол и патњу, за Ивана Меденицу представа Баш-бунар остварена је као збир комичних ситуација и тако даље.

Овим тумачењима Радомир Путник додаје: „Четворо јунака Баш-бунара налазе се у трагичној ситуацији – куће су им спаљене, а материјална добра украдена. Уз ове невоље, принуђени су да се као избеглице потуцају по прихватним центрима у којима су још и додатно понижени. Премда се браћа Манасије и Анастас разликују по карактеру, не разликују се по менталитету. Обојица исказују доследну тврдоглавост и каинавељевску узајамну мржњу. Њихове жене Драгослава и Бисерка јесу трпељивије, али у свему су потчињене мужевима. Наизменичним показивањем сцена страдања ове две породице, увећањем њихове патње и понижења које доживљавају у средини у којој су рођени, формирани и живели своје животе до избијања грађанског рата, као и додатним мукама с којима се сусрећу у избегличким центрима, обе породице доведене су на ивицу биолошког опстанка… Да би донекле релаксирао до крајности заоштрену трагичну ситуацију браће која су у завади а која, ипак, морају да се испомажу, Александар Поповић повремено уводи по који комички елемент чиме, с једне стране, коментарише статус избеглица, док с друге стране, показује потпуну незаинтересованост међународних хуманитарних организација које би требало да збрињавају бескућнике… Из ових разлога Баш-бунар закључује списатељски пут Александра Поповића који је започео лепршавом и помало наивном фарсом Љубинко и Десанка, да би се, после четрдесетак година, окончао овом трагедијом која је, у ствари, тестамент очајника – сведока времена и протока његових незаустављивих нужности”.

После блока музичких емисија можете пратити текст Радомира Путника „Афоризам у Доситеја и Александра Поповића”.

Читала је Душица Мијатовић.
Уредница Тања Мијовић.