Музика вива – 70. Међународни Рострум композитора

Ова манифестација, која се сваке године организује под окриљем Интернационалог савета за музику који делује при Унеску, први пут је одржана у Литванији, у Вилњусу, од 14. до 17. маја, а домаћин такмичења је било Удружење композитора Литваније у сарадњи са каналом класичне музике LRT Klasika. Током четири дана такмичења, представила се двадесет једна радијска кућа са четири континента, а укупно је изведено 39 дела у две категорије – општој и селекцији аутора до 30 година. У вечерашњој емисији слушаћете победничко дело у категорији млађих аутора, остварење под називом „Украси загробног живота” Томаса ван Дуна, као и препоручена дела из селекција Холандије и Чешке.

Као и низ других, веома успешних композитора који долазе из Холандије, Томас ван Дун је студије завршио на Краљевском конзерваторијуму у Хагу, учећи са неким од данас водећих савремених композитора као што су Мартејн Падинг, Јанис Киријакидес или Калиопе Цупаки. Дело овог младог аутора, рођеног 1995. године, истиче се по својој ритмичности, честим везама са електронском денс музиком, али и вештом употребом инструмената. Поред тога, у својим делима, Ван Дун често испитује дуалност узвишеног, као и однос мелахнолије и екстазе, те духовности и егзистенцијализма.

Све ово, Ван Дун је демонстрирао у делу које је издвојено као најуспешније у категорији аутора до 30 година на овогодишњем Роструму, композицији под назвом „Украси загробног живота”. У оригиналном наслову дела на француском језику, Ван Дун користи реч „rocaille” која означава развијене, кривудаве, завојите украсе карактеристичне за епоху рококоа. Како аутор наводи, „функција ових украса, односно визуелних стимуланса, јесте да очарају људе. У композицији ови украси постају испреплетани таласи и пасажи... све је у покрету и кроз такву пренаглашену стимулацију желим слушаоца да доведем у стање транса”, наводи Томас ван Дун.

Наслов дела, такође упућује и на егзистенцијална питања која заокупљају ауторову пажњу, као што је живот после смрти. Он уводи корал на самом почетку, а секцији удараљки даје улогу „проповедника” који објашњава другима како свет функционише. Ипак, музика се ослобађа, меандрира, не налази ослонац и постаје неукротива, те се након климакса поново претвара у корал, али сада лишен свог духовног значења. Дело које ћете чути звучно је веома раскошно, написано употребом проширене тоналности и испуњено сталним покретом у оркестру и занимљивим ситуацијама које показују мајсторство младог композитора.

Једно дело из селекције Холандије, композиција „Слушам океан, а све што чујем си ти” Амаранте Нат, препоручено је у категорији млађих аутора. Ова уметница је, као и Ван Дун, студије завршила на Краљевском конзерваторијуму у Хагу, у класама Јаниса Киријакидеса и Мартејна Падинга, а данас компонује дела у традиционалним формама западноевропске музике – симфонијска и камерна остварења, оперу и балет. Дело са којим се представила у Вилњусу такође припада једном од традиционалних жанрова – гудачком квартету, којем Натова поверава медитативни материјал, успореног тока и дугачких трајања, стварајући звучне слојеве који би требало да пренесу слушаоцу њено виђење љубави као „препуштања мекоћи”.

До краја друге емисије циклуса посвећеног овом најзначајнијем радијском такмичењу у области савремене музике, чућете још и композицију „Алегорија пећине II” чешког аутора Франтишека Халупке. Чешка се после дуже паузе вратила на Рострум композитора ове године и одмах забележила успех, јер је Халупкина композиција одабрана међу препоручена дела у генералној категорији. Овај уметник, рођен 1981. године, студирао је на Музичком конзерваторијуму у Острави, Краљевском конзерваторијуму у Хагу, те Музичкој академији Јаначек у Брну, где је стекао докторат у области композиције. Композиција са којом се представио, алудира на познату Платонову алегорију о људском друштву и спознавању на основу чулних ствари. Поред тога, он је инспирацију пронашао и у другим филозофским приступима, пре свих у индијским ведама и будизму и њиховом виђењу могућности људског сазнања. Процес реинкарнације, цикличност развоја у људском друштву, Халупка је у овој композицији превео у понављања главног мотива у оркестру, који се јавља у новом звучном окружењу. На крају он потпуно нестаје, као симбол или достизања нирване, или ослобођења из пећине, остваривања неког сасвим новог сазнања које се растаче у етеричним звуцима оркестра.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић