Простори пијанизма - Хорхе Луис Пратс

Уколико би се у поетици једног пијанисте већ са првим тоновима јасно могли распознати дух и менталитет поднебља из којег потиче – оне одлике које превазилазе пуки индивидуални карактер уметника и истичу се као маркантни амблеми његовог културног залеђа – онда би међу савременим клавирским извођачима то свакако био кубанско-шпански пијаниста Хорхе Луис Пратс... У времену глобалне стандардизације готово свих аспеката живота, па и форми професионалног деловања, појединачни, снажни уметнички дијалекти просијавају као егзотични изрази потиснуте слободе – оног простора у којем су једино и могућа драгоцена и више него плодоносна поетичка преламања ауторског и извођачког, стваралачког и интерпретативног. У случају Хорхеа Луиса Пратса ове чињенице сједињене су са још једном одликом његовог уметничког карактера, оличеног у дубокој емоционалности која музичком изразу пијанисте даје сугестивну топлину људскости – оног ретког квалитета у којем готово у потпуности ишчезава строга академска арматура професије, указујући се као пракса непосредног овалоплоћења чистог дејства музике. Преовлађујућа склоност романтичарском репертоару стога делује као Пратсов природан избор, али и као освежење на савременој светској пијанистичкој сцени, не толико услед самог фокуса, колико због резултата којим класична литература постаје оплемењена типичном симбиозом латино-иберијске ватрености и ведрине. О овоме посебно сведоче његове интерпретације дела шпанских и аутора земаља Јужне Америке, којима у вечерашњој емисији скицирамо лик пијанисте.

Рођен 1956. године у кубанском граду Камагвеју, Хорхе Луис Пратс студије клавира похађао је на Националној уметничкој школи у Хавани, у класама неколико професора међу којима се истичу имена Марго Рохас-Мендосе и Алфреда Дијеза. Захваљујући стипендији за усавршавање најпре на Московском конзерваторијуму, Пратс након дипломирања започиње вишегодишњи боравак у европским срединама где ће једно време у Москви радити са Рудолфом Керером, а потом и са Магдом Таљаферо на Париском конзерваторијуму. Даље пијанистичко усавршавање наставиће у Варшави код великог шопенисте Витолда Малцужињског, те напослетку на Високој школи за музику у Бечу са Паулом Бадуром-Шкодом, под чијим се менторством сусреће са праксом извођаштва на аутентичним историјским инструментима... Ипак, чини се да ни један од ових сусрета није остварио превагу над индивидуалним уметничким назорима младог пијанисте, о чему сведочи и његова убедљива појава на престижном конкурсу Лонг-Тибо у Паризу 1977. на којем снажним отиском личног израза и беспрекорне технике осваја прву награду праћену посебним признањима за извођење дела Равела и Жоливуа. О утиску који је Пратс оставио на жири остала је забелешка Алеха Карпентера у којој стоје следеће речи: "Сада када је одлука позната, може се објавити да је донета једногласно! – нешто што се ретко догађа на овом такмичењу, уз чињеницу да је од прве етапе, личност Хорхеа Луиса Пратса снажно импресионирала читав жири..." "Могуćе је", рекао је један веома познати пијаниста, "да овог пута помажемо нечему вишем од бриљантног такмичара, јер можда фаворизујемо почетак светске каријере једног апсолутног талента.” Други члан жирија је, пак, истакао да се у случају Пратса „Не ради само о још једном пијанисти, веć о ретком музичком темпераменту“... Овај велики успех отворио је Пратсу врата бројних концертних ангажмана и издавачких кућа, мада његова каријера осим релативног успона на сценама Европе и Далеког Истока, преваходно усидрење од краја седамдесетих остварује у земљама Латинске Америке, где он временом стиче статус култне фигуре. Његова снимања за бројне дискографске куће различитих капацитета попут И-Ем-Аја, Мјузикал херитиџа, Еј-Ес-Вија, али и Дојче грамофона - углавном у виду појединачних издања - пратила су деловања у сферама педагогије и организације у више музичких институција са друге стране Атлантика, те Хорхе Луис Пратс осим руковођења Националним оркестром Кубе на месту уметничког директора између 1985. и 2002. године, у овом периоду делује такође и као професор на високим школама за музику у Боготи, Хавани, Мексико Ситију, Кордоби... Географска измештеност из главних токова светске музичке сцене (једним делом условљена његовом одлуком да интернационалну присутност спроводи из позиције политички изоловане родне Кубе), определила је Пратса да се почетком овог века пресели у Шпанију, где 2005. добија и држављанство које ће имати значајног утицаја на његово даље деловање. Изузетно успешан наступ на Међунродном музичког фестивалу у Мајамију 2007. године означиће нову етапу његове пијанистичке каријере и њен драматичан узлет о којем, између осталог, сведоче и стојеће овације које су испратиле његов први концерт у оквиру чувеног циклуса "Мајстори клавира" у амстердамској дворани Консертхеба, 2010 године...

Као пијаниста упадљиво харизматичног дејства, чије интерпретације одишу несвакидашњом лакоћом пласирања музичког материјала и надасве ведрином којом обавија литературу, Пратс у времену преоптерећеном потребом за пласманом оригиналних читања, из другачије културолошке позиције пред публиком враћа праксу лагодног и истински сугестивног комуницирања на сцени. Мада је у једној од критика у часопису Грамофон означен као "старовремски романтичар", Хорхе Луис Пратс, ипак, мало шта сем широке кантабилности и преовлађујуће лиричности може поделити са претходницима прошле епохе. Јер, његове интерпретације базиране на бескомпромисној техничкој дотераности заобилазе све замке романтичарске стилистике свирања попут рубата или спонтане динамике. Високе естетске културе звука, Пратсов пијанизам темељи се на савременим стандардима уравнотежености и склада као полигону за самосвојне поетичке надоградње.   

Посвећеност литератури аутора шпанског и латиноамеричког културног простора, Пратс је исказао својим интерпретацијама и опуса Енрикеа Гранадоса, а посебно његовог ремек-дела, свите Гојескас, која је током каријере постала један од заштитних знакова његове пијанистичке праксе. У осврту на извођење ове композиције на фестивалу у Вербијеу 2011. године, критичар је забележио да је  "Пратс извођач који дубоко копа како би открио људскост у музици коју свира, док његово извођење Гранадосовог циклуса  (за који ми је рекао да је „много тежи од Листа“) осликава његова властита животна искуства. „На Куби плешемо куковима“, саопштио ми је са смехом после наступа, објашњавајуćи потребу да ову шпанску музику начини ритмички проточном. Правећи аналогију са кубанским симболом – краљевском палмом, која се  њише и савија од ветра, Пратс примећује да је то упечатљива слика која дочарава слободу од нотног метра за којом латино музика жуди. И заиста, Пратсово свирање има такву слободу.... Љубав између два Гранадосова млада лика савија се и њише у својим расположењима, чак и у последњем ставу свите Гојескас када смрт прети њиховом заједничком животу... Занимљив је начин на који Пратс слика славуја док са гране гледа заљубљени пар - мада је Гранадос на овом месту у партитури забележио "пијанисимо", пијаниста га пре схвата као инструкцију за експресивну лепоту, а не само за динамику. То је мајсторска класа интерпретације за коју Хорхе Луис Пратс надахнуто проналази образложење у свом моту да "никада не треба заборавити да су сву музику написала људска биćа...“

Аутор емисије: Стефан Цветковић