Музика вива – 70. Међународни Рострум композитора

Пољски композитзор, активиста, интердисциплинарни уметник и кустос Рафал Ритерски рођен је 1992. године у граду Гдиња, надомак Гдањска, а студије је завршио на Универзитету Фредерик Шопен у Варшави и потом на Краљевској академији за музику у Орхусу у Данској. Усавршавао се мајсторским радионицама у оквиру значајних фестивала савремене музике као што су они у Донауешингену и Дармштату, те представљао своја дела на водећим европским фестивалима. Упоредо са представљањем своје музике на концертним подијумима, Ритерски паралелно развија и клупску каријеру, објављујући албуме популарне музике. Његови радови се често налазе на жанровским међама, замагљујући границе класичне и популарне музике, извођења и театра. Оно што представља константу у његовом опусу јесте преокупација питањима идентитета и културних феномена специфичних за LGBTQ+ заједницу и насиља којем су често изложени.

Дело Рафала Ритерског које су делегати на јублираном Роструму препознали као најуспешније на овој најзначајнијој радијској смотри савременог стваралаштва, носи назив Totentanz, односно Плес смрти. Настало је као поруџбина фестивала Варшавска јесен и Варшавске филхармоније, која га је и премијерно извела у септембру 2022, под управом Вимбаја Казибонија и уз контратенора Михала Славецког као солисте.

Ово необично остварење, налази се на размеђи музичког дела и позоришног комада, као каква ишчашена оперска сцена, у којој су снагом центрифуге на различитим местима завршили семплови оперских арија, хаус или футворк битови, музика из цртаћа, кратки теренски снимци, одломци поп нумера, фрагменти поезије и друго.  

Формално, дело има пет одсека – први, “Прелудијум“ је инструментални, а завршава се изласком солисте на сцену, који обучен у црну хаљину, са велом преко лица и букетом црног цвећа, лупа вратима и ступа на подијум. Други део, под називом „Позни капитализам“ започиње пародирањем и деконструкцијом арије „Сети ме се“ из опере „Дидона и Енеј“ коју Ритерски у врхунцу сегмента меша за циркуском музиком, уз грув денс музике. Трећи сегмент носи назив „Плесови мртвих/смрти“ у започиње цитатом мелодије „Паване за умрлу инфанткињу“ Мориса Равела и секвенцом „Dies irae“ - вероватно најпознатијим историјским мелодијама везаним за смрт, које су испресецане различитим семпловима поезије на пољском, одломком Мадонине песме „Music“, хаус грувом и поруком да је „плес постао политички чин“. Четврти одсек под називом „Печурке и напади панике“ започиње снимком разговора полицијских оператера и сведока различитих оружаних напада негде у Сједињеним Америчким Државама и вокалним крешендима који читаву композицију доводе до свог климакса. Овај одсек се завршава наглим резом, тацетом у читавом асамблу, након чега започиње завршни сегмент под називом „Статистика“. У њему, Ритерски наратору поверава текст који нас упозорава на чињенице живота у трећој деценији 21. века, које указују на неумитни слом наше цивилизације - од тога колико ће људи оболети од ковида, преко податка да ће од изложености аеро загађењу умрети свака десета особа, колико је порасла температура атмосфере или података да ће седамдесет посто слушалаца ове композиције оболети од кардиоваскуларних обољења, те да трећина људи живи испод границе сиромаштва и да ће двадесет посто свих нас у тренутку смрти бити сами. Дело закружује „Дидонина тужбалица“ у соло гласу као потресни ламент над судбином коју смо сами изабрали и коју нисмо у стању да изменимо.

Овако необично и амбициозно конципирано дело представља искрен и непосредан коментар данашњег тренутка, уз маестрално коришћење најразличитијих извора и јасну, недвосмислену поруку. У том смислу, то је музика која је релевантна, која је ангажована и која упркос свом имену - Плес смрти - заправо слави живот.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић