Конрад Пол Лисман: Радост и мука читања

Појам образовања који редукује читање на ефикасно прибављање информација а писање на чин прагматичне комуникације, на парадоксалан начин ће довести до тога да управо они који одрастају са дигиталним медијима не умеју да их користе у свеобухватном и напредном смислу. Наиме, аутор овог текста истиче да без радости читања, као и без искуства муке са читањем, много хваљене компетенције остају празна обећања. Он истиче да се додуше може читати, али ако читање не постане страст која нас прати кроз живот, ова способност се изнова губи и замрзава се на једном нивоу који једва да је довољан за дешифровање порука рекламне индустрије.

Конрад Пол Лисман сматра да би у времену интернета и посвуда доступног знања, књига а са њом и читање могли да стекну нови значај. „Као што су се некада људи из бучних метропола привремено повлачили на село како би уживали у једноставности, миру и природи блиском дневном ритму, у свеприсутном дигиталном универзуму књижевност би могла да створи оштри контраст, оријентационе тачке, острва на којима бисмо могли да се опоравимо од бујице информација и забаве која нас запљускује. Таква острва би могли да буду и школе и универзитети. Јавно разматрање и расправа о обавезном канону европских и ваневропских дела чија би се лектира могла препоручити свим високим школама, више би допринела пажњи и радости читања него све поједностављене читанке, тестови читања и дидактике читања заједно“.

Текст је с немачког превео: Михаел Антоловић

Чита: Душица Мијатовић

Уредница: Оливера Нушић