Часлав Копривица: Новак Ђоковић – ’киборг’ воље или о несавремености витештва (1)

Како запажа аутор текста, наше време одликује се наглашеном, а вероватно и прекомерном потребом да ствара, препознаје и следи разноразне егзистенцијалне узоре. Све до постхеројског доба, уз неспорни континуитет, који је увек укључивао и смелост, феномен јунаштва одликовала је повесна променљивост конкретне садржине и значења јуначког обрасца. Свако доба има своје „јунаке“, а у времену које се карактерише отвореношћу, упитношћу и априорном немогућношћу уствановљења узора „истинске људскости“, лако ничу и укорењују се различите стратегије изумевања узорно-јуначке, односно животностилске (псеудо)аутентичности. Будући да један од најважнијих таквих типова представља узор спортисте–јунака, Часлав Копривица, на случају тенисера Новака Ђоковића, изводи својеврсну културно(социјално)критичку феноменолошку рефлексију савременог спорта.

Наиме, спорт је одавно престао да буде само забава, а друштвено уозбиљење обезбеђено му је његовим историзовањем, чија је нужна претпостaвка квантификовање, које је данас доведено до нивоа самонаметнуте потребе за статистичким метанадметањем. Зато су статистички куриозитети и рекорди постали метациљ sui generis – и за саме спортисте, али и за публику, коју, поред примарне привлачности самог надметање и омиљене игре, секундарно привлачи „метанадметање” за статистичке рекорде. У том погледу, Ђоковићева каријера, и то не само један број изузетних тренутака, могу се означити као очигледна победа воље. Та воља је киборшка, хибридна по томе што уједињује физичко савршенство играчког покрета, несаломљиву вољу за победом, са којом је по снази упоредива једино његова одлучност да се до победе мора долазити на безусловно чист и честит начин. По речима Часлава Копривице: „Витештво, које на спортским борилиштима, али и изван њих, свједочи Ђоковић, није само етички став, него, као унутрашње руководеће одредбено начело његове воље, пребива у самом етосу такве особе. Ако Ђоковића назвасмо киборгом воље, тада можемо закључити да такава особа може све – осим да искоријени своју урођену наклоњеност витешког односа према прворазредним животним циљевима (на пример, постизање успјеха у спортској дјелатности за коју се живи), а изведено – и према свима и свему с којима у том склопу може имати посла”.

Читао је Александар Божовић.
Уредница Тања Мијовић.