Простори пијанизма – Ив Нат

Доласком 20. века, француски пијанизам захватиле су бурне промене којима је у то време већ окоштала национална школа свирања, заснована на принципима ж перле технике, код све већег броја уметника бивала превазилажена у правцу потраге за савременијим приступима клавијатури. И мада је та традиционална техника све мање била примењива на савременију клавирску литературу, један број француских пијаниста настојао је да је реактуелизује управо у тренутку када се у француској музици након Великог рата оживљавало интересовање за националну, клавсенистичку праксу 18. века. Маргарит Лонг и Марсел Мејер свакако су се издвојиле као парадигматске фигуре овог покрета. На другој страни, један број истакнутих француских пијаниста, попут Алфреда Кортоа, Магде Таљаферо и Ива Ната успостављао је нову естетику свирања базирану на сонорнијем тону постизаном преношењем тежине читаве руке и тела на инструмент. Не чуди стога да је најмлађи међу троје поменутих уметника, Ив Нат (1890–1956) посебну наклоност показивао према Бетовеновом опусу и литератури романтизма дајући својим интерпретацијама важан допринос успостављању модернистичке парадигме у француском извођачком контексту између два рата.

Савременог приступа литератури који је подразумевао у то време широко освајану ’верност тексту’, те инсистирање на естетици тонског баланса, пијанизам Ива Ната нескривено је показивао своју припадност француском контексту. Прозрачност тонског слога откривала је, попут палимпсеста, типичну националну идиоматику евидентну у елеганцији и арабескној колористичкој палети клавира. И мада је у питању био пијаниста узорне контроле у свим аспектима обликовања и пласирања звука, Нат је поседовао изражен нерв који га је удаљавао од пуког техничког пуританства, дајући његовом пијанизму искру животности којом је остваривао веома сугестивне интерпретације. Пијанизам Ива Ната пленио је енергијом и агилношћу која га је од првог тона водила ка освајању целине музичког тока, без упадљивог задржавања на детаљима музичког дела. Један од његових најранијих снимака Шумановог Бечког карневала опус 26, управо сведочи о овом приступу. Начињен је 1930. године на концертном моделу Ераровог клавира од седам и по октава и деведесет дирки из 1921. године. Отворен и вођен резолутним гестом пијанисте, Шуманов циклус у Натовој интерепретацији поседује, чини се, више дискретног француског шарма него хладне немачке строгости.

Рођен 1890. године у Безјеу на француском југу, Ив Нат је већ по доласку у Париз својим извођачким способностима привукао пажњу Камија Сен-Санса и Габријела Фореа који му дају подстицај да студије клавира настави на Париском конзерваторијуму код Луја Дијемеа. О његовом изузетном таленту тих година сведочи и несвакидашњи подухват младог пијанисте да напамет изведе свих четрдесет осам прелудијума и фуга из Баховог Добро темперованог клавира! Након дипломе коју 1907. године добија заједно са наградом Конзерваторијума, Ив Нат започиње каријеру концертног музичара која га већ 1911. године одводи у Сједињене Америчке Државе, а поред солистичке каријере тих година често суделује и у камерним саставима – у дуу са Жаком Тибоом, Жоржом Енеском и Еженом Исаијем, бележећи бројне наступе у Европи и Совјетском Савезу током 1920-их. Ипак, 1933. године, на самом врхунцу каријере, Нат ће се повући са сцене и током наредних двадесет година посветити искључиво педагошком раду на Париском конзерваторијуму. Мада је први снимак остварио још 1929. године, а у наредних неколико година током више студијских сесија бележио интерпретације дела Шумана и Брамса, навећи број његових тонских записа настао је тек током 1950-их година, у време његовог повратка пијанистичкој пракси. Из овог периода датира и његов снимак Брамсових Варијација на Хендлову тему о којем Шарл Тамбрел наводи следеће речи: „Да је до краја остао виртуоз и првокласни музичар, јасно се види управо из његовог снимка овг циклуса, једне од најупечатљивијих верзија икада направљених. Ив Нат делу приступа директно, и доноси му читав спектар карактера, од мирних валера до ватре, од интелектуалне строгости до музичке спретности и осећаја органског континуитета међу варијацијама...”

Вративши се подијуму након две деценије паузе, 1953. концертом у Театру Шанзелизе који је остао упамћен као један од најзначајнијих пијанистичких догађаја у Француској тих година, Ив Нат се последњих година живота интензивно посветио и студијском снимању, између осталог и у виду капиталног пројекта бележења целокупног циклуса тридесет две Бетовенове клавирске сонате, чиме је постао први француски пијаниста који је остварио овај подухват. Посебно место, међутим, на његовом концертном репертоару имали су романтичарски ствараоци, а међу њима и Фредерик Шопен чија је дела током живота забележио у више наврата. Његов снимак Шопенове Друге сонате у бе-молу поседује сву жестину демонске фуриозности изнесене у контрасту са евокативним лирским одмориштима, мада ову располућеност карактера Нат одржава у деликатној равнотежи кроз рационални пласман материјала који му не допушта препуштање неконтролисаној егзалтацији емоција. Знатног удела у остваривању оваквог ефекта имао је и његов снажан осећај за архитектонику који доприноси утиску прегледности музичког тока у чију снажну арматуру Ив Нат уграђује субјективан, карактерно често ’наелектрисан’ доживљај садржаја дела.

Аутор емисије: Стефан Цветковић