Марк-Антоан Шарпентје: Медеја

Медеја је премијерно постављена у Париској опери 4. децембра 1693, када је Шарпентје већ напунио педесет година. Либрето Томе Корнеја је адаптација мита о грчкој чаробници и Јасоновој супрузи, у којој проналазимо елементе Еурипидове и Сенекине трагедије, као и понеких позајмица од сопственог брата Пјера Корнеја. Главни заплет је Јасоново неверство, али и његово издајство које доводе до тога да Медеја бива протерана из Коринта без деце. Медеја, зато смишља страшну освету, која поред сопствене деце захвата и већину главних ликова, осим Јасона. По премијери, опера се није дуго задржала на репертоару, што је последица, по сведочењима савременика, „завере неуких и завидних”, али и понашања музичара у оркестру који су били немарни, чак и злонамерни. Наиме, иако је формално ова опера у потпуности сагласна са структурком лирске трагедије каквом ју је успоставио Жан-Батист Лили, њен музички садржај је био изненађујући, другачији, пре свега на нивоу хармонског језика. Посебно у деоницама саме Медеје, Шарпентје износи на видело пуну драмску моћ дисонанце и њеног звучног спектра, који је за нас данас, узбудљив и модеран, док је за тадашњи аудиторијум био неслушљив. Ово посебно долази до изражаја у последња два чина, када Медеја ослобађа своје натприродне моћи и трансформише се у демонско биће жедно освете. И данас, толико векова касније, Медејине речи „Сада сам Медеја”, пре него што започне свој поход на све који су јој учинили криво, плени својим драмским интензитетом и снагом.

Шарпентје се, иначе, први пут сусрео са оперским третманом мита о Медеји, када је током свог боравка у Италији, присуствовао тада револуционарној опери Јасон коју је 1649. године представио публици Франческо Кавали. Био је импресиониран сценом у којој Медеја уз помоћ својих окултних моћи призива страшне силе, која је инспирисала настанак барем три сличне сцене у делима француског аутора. Шарпентје је морао да сачека више година пре него што је добио прилику да напише оперско дело на ову тему. У ствари, морао је да сечка Лилијеву смрт 1687. године, који је до тада имао апсолутни монопол над оперском продукцијом у Француској, не би ли, као и други композитори, добио прилику да пише за новоустановљену Париску оперу. Пре Лилијеве смрти, Шарпентје се окушао у писању музичко-сценских дела или кроз сарадњу са Молијером и његовом трупом или за потребе приватних извођења у окриљу аристократских салона или образовних инситуција.

Данас се Медеја сматра најзначајнијом опером изведеном у овој институцији у декади после Лилијеве смрти. Шарпентјеова партитура је својеврстан компендијум инструменталних и вокалних облика музике његовог доба, а детаљи посвећени инструментацији, темпу и динамици могу послужити као водич за оркестрацију XVII века.

Уредница Ксенија Стевановић