Светске музичке позорнице

Иако су Сибелијусова дела почетком двадесетог века имала велики успех широм Европе, композитор се 1907. године одао алкохолу и неуредном животу, трошећи велике своте новца. Увидевши да га овако понашање може одвести на странпутицу и урушити породичну стабилност, вратио се компоновању као ’простору свог избављења’. Почео је да пише троставачну Трећу симфонију у Це дуру, опус 52, а дело је премијерно изведено 25. септембра 1907. године у Хелсинкију. Том приликом Сибелијус је дириговао Филхармонијским друштвом из Хелсинкија, али Трећа симфонија није наишла на добар пријем. Међутим, већ на концерту у Москви и публика и критичари су ово остварење топло прихватили.

Трећа симфонија представља заправо транзиционо дело у Сибелијусовом симфонијском стваралаштву. Она стоји на размеђи прве две симфоније, које се сврставају међу остварења ’националног романтизма’ и каснијих, сложенијих симфонија. Дело одликује композиторово окретање ка музици класицизма, посебно Бетовеновим симфонијским остварењима, као и економична употреба музичких средстава.

Виолински концерт у де молу, опус 47 једини је концерт у Сибелијусовом опусу, а композитор га је посветио немачком виолинисти Вилију Бурместеру, који је требало дело да изведе у Берлину. Међутим, услед финансијских проблема Сибелијус је био спречен да отпутује у Берлин, а Бурместер није био у могућности да дође у Финску, те је композитор одлучио да за премијеру ангажује Виктора Новачека, професора виолине на тадашњем хелсиншком Институту. Оригинална верзија дела представљена је 8. фебруара 1904. године. Како је композитор партитуру завршио тек неколико дана пре премијере, Новачек није имао довољно времена да се припреми, те премијерно извођење Концерта није имало успеха. Увидевши недостатке, првенствено оне који су се односили на деоницу солисте, Сибелијус је начинио нову верзију дела, која је премијерно изведена 19. октобра 1905. године. Том приликом Рихард Штраус је дириговао Берлинским дворским оркестром, а као солиста наступио је Карл Халир, концертмајстор овог ансамбла, поново као замена Вилију Бурместеру, спреченом и овог пута да наступи. Извори истичу да је Бурместер био изузетно увређен што није свирао на премијери, да више никада није хтео да изводи ово дело.

Уредница Ирина Максимовић Шашић