Сергеј Рахмањинов: опере „Алеко” и „Франческа да Римини”

Улоге тумаче: бас-баритон Костас Сморигинас као Алеко и као Ланчото Малатеста, сопран Кристина Мхитарјан као Земфира и Франческа, тенор Андреј Данилов као Млади Циганин и Паоло, бас Шавлег Армаси као Старина и Вергилије, те тенор Дмитриј Галавњин као Данте. Хором Баварског радија и оркестром Минхенског радија диригује Иван Репушић.

Алеко је прва опера руског аутора, која је уједно била и његов дипломски рад, када је са деветнаест година завршио студије композиције у класи Антона Аренског на Московском конзерваторијуму. Ово дело, написано на либрето Владимира Немировича-Данченка, по мотивима наративне поеме Цигани Александра Пушкина је започела каријеру Сергеја Рахмањинова. Наиме, он је добио највишу оцену и такозвану "златну медаљу" Конзерваторијума, која му је омогућила да буде публикован клавирски извод, као и да се дело постави на најпрестижнијој позорници, у самом Баљшој театру. И не само да је премијера уприличена 1893. године, већ је млади аутор добио и подршку Чајковског, који је предложио да Алеко дели вече са његовом опером Јоланта.

Сам либрето је био начињен за потребе дипломског рада, тако да, иако је састављен само од Пушкинових стихова, представља неуједињену смену нумера које заступају различите оперске форме, али без веће драматуршке мотивације. Такође, ослања се и на тада светску оперску сензацију – Кавалерију рустикану – уношењем лирског, оркестарског, интеремеца који претходи бруталном убиству.

Рахмањинов је покушао да обједини оперу коришћењем тематског материјала, као што је лајтмотив Алека од три тона, као и употребом репризних одсека. Велики део музике се ослања, што се од једног студентског дела и може очекивати, на тропове руске и европске опере, попут карактеризације Цигана уз помоћ стереотипног "оријенталног" идиома преузетог од Глинке и Бородина. Али, највећи узор је свакако Чајковски, што се осећа у гипким, мелодичним, вокалним деоницама. Ипак, Рахмањинов показује изузетну композициону зрелост и сасвим оригинални лирски нерв, који ће у његовом потоњем опусу доћи до пуног изражаја. Најпозатија нумера из ове опере је Алекова каватина Цео табор спава, која је постала популарна захављујући снимку Фјодора Шаљапина, те се, потом, ова прва опера Сергеја Рахмањинова задржала, спорадично, на репертоару руских оперских кућа.

Остварење Франческа да Римини је компоновaно на либрето Модеста Чајковског, на основу Петог певања Божанствене комедије Дантеа Алигијерија. Премијера је уприличена у јануару 1906. године у Баљшој театру, када је извођењем дириговао сам Рахмањинов. Мишљења око овог дела су подељена. За једне тумаче, ово је најлошије оперско остварење руског композитора, а за друге – узбудљива и емотивна прича која је успела и поред свих недостатака либрета. Засигурно највећа снага ове опере лежи у оркестарском писму и драмском интензитету саме партитуре, а не у њеним формалним димензијама. Наиме, сам пролог који можемо разумети као симфонијску поему са хором који вокализује грешнике", је по свом обиму дужи од обе драмске сцене. Из вртлога грешних љубавника, који заузимају други круг пакла, Вергилије и Данте позивају Франческу и Паола да испричају своју причу.

Друга сцена је драмски занимљивија и настала је у Италији 1900. године. Она се базира на радњи коју нам је оставио Данте. Оставши сами, Франческа и Паоло, читају причу о прељубничкој романси витеза Ланселота и краљице Гиневре, која буди њихова дуго потиснута осећања. Рахмањинов буђење љубави Франческе и Паола решава на веристички начин, можда чак и превише очигледно, са, у опери до сада непревазиђеним, пољупцем који траје педесет тактова, после којег Ланчото упада и убија љубавнике. У епилогу, њихове грешне душе се враћају у ветровити ковитлац другог круга пакла, док су Данте и Вергилије опхрвани сажаљењем, али и ужасом.

Уредница Ксенија Стевановић