Антологија српске музике

Овај уметник, рођен 1902. године у Горњем Милановцу, потицао је из угледне породице, која је изнедрила неколико уметника. Међу њима посебно место заузима Момчило Настасијевић који спада у ред наших најзначајинијих међуратних песника модернистичког усмерења, као и Живорад Настасијевић, један од оснивача групе „Облик”.

Светомир Настасијевић се испрва определио за архитектуру коју је завршио на београдском Техничком факултету, али је током студија наставио да се усавршава и у пољу музике. Започео је приватне студије виолине, а активно је наступао и као виолиниста у неколико оркестара – оркестру Станковић, оркестру Колегијум музикум и камерним ансамблима. Такође је музицирао заједно са својом браћом у дому своје породице, с обзиром да је кућа Настасијевића у Београду између два светска рата била једно од омиљених стецишта уметника и интелектуалаца.

Светомир Настасијевић испрва почиње да компонује као самоук, али 1931. године похађа музички семинар Милоја Милојевића на Филозофском факултету у Београду, да би потом у Музичкој школи у Београду уписао и курс дириговања и инструментације у класи Ивана Брезовшека. Међутим, брзо напушта дириговање, а 1935. године постаје помоћник режисера београдске Опере, а пред други светски рат и у генерални секретар музичког програма Радио Београда. У том периоду почиње да држи часове композиције и инструментације, а међу његовим приватним ученицима посебно се истиче Војин Комадина. У Београду је 1962. године објављен његов трактат „Наука о музичким инструментима”, а четири године касније, Светомир Настасијевић, довршава књигу „Музика као општи феномен у уметностима” који је после бројних перипетија штампана у Врњачкој Бањи 1972. године. У овом месту је Настасијевић живео по престанку својих композиторских и других активности, а умро је у Београду 1979. године.

Овај аутор је тежио стварању личног, самосвојног стила, који се базирао на стваралачким принципима његовог брата Момчила Настасијевића. Тај стил се заснивао на равнотежи између националне традиције и модернистичких тенденција времена у којем су стварали, као и на принципу "матерње мелодије" која је нераскидиво везана за идеју "матерњег поетског језика". Светомир Настасијевић је био плодан композитор који се окушао у готово свим музичким жанровима, а посебно се истакао као оперски композитор написавши чак осам остварења овог типа. Како то закључује Властимир Перичић, Настасијевићева „основна преокупација је национални израз, остварен једноставним композиционо-техничким средствима”. Овај стваралац је, другим речима, трагао за оригиналним решењима базираним на стилизованим елементима народне музике, како у простору мелодијских и хармонских решења, тако у домену форме, коју је често схватао слободно и рапсодично.

Симфонијску свиту Сабор је компоновао 1927. године, а први пут у деловима је изведена 1938. године када је Београдском филхармонијом дириговао Ловро Матачић. Према речима самог Светомира Настасијевића ово дело представља „непосредан музички доживљај изразитих сцена са једног сеоског сабора, а не сликање тоновима”. Ипак, ово је колоритна музика, а сами наслови ставова дају усмерење слушаоцима о каквом се расположењу и штимунгу ради. Њихови називи су: Долазак сељака, Пред циркуском шатром, Сирочићи, Игра мечке, Просјак, Игра мајмуна, Сеоски свирачи, Скупљање сељака на игру, Игра сељака и Вече. Занимљиво је напоменути да је Настасијевић посегао за стилизацијом народних пракси и музичке традиције – тако се у Игри мечке чује константни звук бубња и тимпана, у ставу Просјак се налази евокација слепачких гусала, док последњи став Вече уоквирују солистичке деонице флауте и обое које имитирају наступ на фрули.

Уредница Ксенија Стевановић