Волфганг Амадеус Моцарт: Чаробнa фрулa

У солистичким улогама наступали су: Сирил Дибоа као Тамино, Регула Милеман као Памина, Флоран Карер као Папагено, Катрин Тротман као Папагена, Ан-Софи Пети као Краљица ноћи, Жан Титжан као Сарастро, Марк Мојон као Моностатос. Као три даме слушаћете Жудит ван Ванрој, Изабел Дрие, Марион Лебег. У улози наратора је Јозеф Вагнер. Дечјим хором Униканти области О-д-Сен и ансамблом Ле Сиекл који је наступао на копијама инструмената из Моцартовог периода дириговао је Франсоа-Ксавије Рот.

Чаробну фрулу Моцарт је компоновао само два месеца пре своје смрти 1791. године, на либрето свог дугогодишњег пријатеља Емануела Шиканедера, импресарија и певача, на чију инцијативу је уведена и улога Папагена. Премијера је уприличена септембра 1791. године, у Театру ан дер Виден, једној сали у предграђу Беча, у коју је долазила обична публика, мање музички образована, али изузетно наклоњена према фантастичним причама. То је било природно окружење зингшпила, опере на немачком језику са говорним сегментима и сижеима, који је био удаљен од света опере серије, извођене на италијанском језику у аристократским кружоцима.

Емануел Шиканедер је био изузетно успешан импресарио у свету зингшпила, који је од осме деценије 18. века уживао велику популарност код бечке публике. Данас је познато да су и Моцарт и Шиканедер били чланови масонских ложа, а да су се масонске идеје тог доба поклапале са општим принципа просветитељске епохе. Ипак, после смрти либералног цара Јозефа II, 1790. године, масонерија је поново почела да се посматра са подозрењем, јер се сматрало да се међу њима негују идеје блиске оним које су покренуле француску револуцију. У таквом окружењу настаје Чаробна фрула, у којој су Моцарт и Шиканедер успели да суптилно провуку масонске идеје – идеје братства, чињења доброг, једнакости међу људима – притом не напуштајући простор забавног зингшпила за широку публику. Могуће је и да су иницирани чланови публике могли да у Сарастру препознају великог мајстора Игнаца фон Борна, у Моностатосу, шефа тајне полиције Хофмана, који је почео да ради против своје браће, док су Памина и Папагено, заступници самог аустријског народа. Како год да јесте, Чаробна фрула је постигла велику популарност, изведена је чак двадесет пута у наредних месец дана, а до краја 18. века постављена је више од двеста пута и данас је једна од најизвођенијих опера Волфганга Амадеуса Моцарта.

У самом сижеу нема ничега револуционарног. Радња се одвија на недефинисаној локацији – било да је реч у о неком фантастичном Египту или у самом Бечу, друштвена хијерахија је непромењена. Тамино и Памина су племенитог порекла, Сарастро је господар светлости, док је са друге стране Краљица која влада мраком заједно са својим помоћницима. Папагено је обичан човек и у оперској генеалогији – комични лик. Племенити ликови певају арије изведене из света опере серије, док Папагену Моцарт поверава другачију музику – веселу, духовиту, помало превртљиву као што је и сам лик. Јер, шта је људскије од бића испуњеног међусобно сукобљеним тежњама и жељама.

Двеста година касније можемо рећи да је Чаробна фрула, на свој начин, још увек актуелна и очаравајућа, на свој истовремено детињи и сублимни начин, а тај спој је једино Моцарт умео до краја да искује и овековечи.

Уредница Ксенија Стевановић