Алкеста на оперској сцени

Након успеха француске верзије опере Орфеј и Еуридика 1774. године, Глук је одређено време провео у Бечу, док је у Паризу наредне године премијерно изведена његова опера Опсада Китере. Следећа опера коју је овај композитор представио у француској престоници – Алкеста – била је још једна прерада опере оригинално писане за Беч. То је уједно било и дело којим су Глук и либретиста Ранијери де Калцабиђи инаугурисали и доследно спровели реформу италијанске опере серије. Француска верзија, за коју је либрето приредио Франсоа-Луј Ган Леблан Ди Руле, сматра се музички усавршеном и драматски доследнијом у односу на италијански оригинал. Посебно је занимљив третман хора који од улоге коментатора прераста у самосвојни драмски лик, док су портрети Алкесте и Адмета, њеног супруга и краља Тесалије, постали живописнији и реалистичнији. Успех Алкесте није наступио одмах по премијери, у априлу 1776. године: публика је најпре била подељена, а композитор је у току саме сезоне направио више измена у партитури, уводећи још један лик и нове сцене, као и прерасподелу улога. Не треба занемарити ни то да је извођење опере било праћено оптужбама за плагијат у штампи.

Оперски композитор Антон Швајцер активно је радио на успостављању опере на немачком језику, због чега се неретко издваја као пионир националне опере ове земље. Његово најзапаженије дело са оваквим амбицијама је опера Алкеста, писана на либрето прослављеног немачког писца Мартина Виланда, која је премијерно изведена у Хофтеатру у Вајмару 1773. године. Виланд је своју верзију Алкесте усмерио ка породичној, сентименталној страни мита, а аријама је поверио сликање афеката, сматрајући то за највећи домет уметничког израза у музици. Композиторски идиом Антона Швајцера представља амалгам стила италијанске опере серије с половине 18. века и немачког манира који одликују комплексније хармоније и контрапункт. Швајцерова и Виландова Алкеста забележила је велики успех у више немачких градова и по први пут је успоставила модел озбиљне опере на немачком језику.

Аутор Срђан Атанасовски