Простори пијанизма – Етери Анђапаридзе

Описујући је као пијанисткињу чудесне технике чије интерпретације плене огромним интензитетом, али и као променљиву, неухватљиву и фасцинантну уметницу, прилагодљиву најразличитијим стилским изазовима клавирске литературе, критика је уједињена у оцени да је Етери Анђапаридзе једна од најреспектабилнијих фигура савремене пијанистичке сцене. Мада претежно окренута педагошком позиву, ова грузијска пијанисткиња рођена 1956. године у Тбилисију, а школована на Московском конзерваторијуму, још током студија била је истакнута као једна од узданица совјетске пијанистичке школе, чији су рани наступи на домаћем тлу били праћени са великом пажњом. Данас, готово педесет година касније, о Етери Анђапаридзе се може говорити као о аутентичном експоненту велике традиције и њеног специфичног образовног контекста који је у променљивим друштвеним и политичким околностима, какве су се збиле последњих деценија на територији бившег СССР-а, добио историјску патину, а са њом и готово митску конотацију. Наиме, да је са распадом Совјетског Савеза почетком 90-их година 20. века био отворен пут растакању уметничких „школа” као језгара која су, посебно у контексту музичког извођаштва, прилично дуго била кључна за генерисање и преношење канонских знања, можда најбоље сведочи феномен „педагошког номадизма” – миграционог таласа педагога који су као „носиоци знања” по подизању Гвоздене завесе из матичних средина, а у потрази за бољим животом кренули широм планете. Овај процес није, међутим, значио само очекивану дисперзију пијанистичког умећа, већ у првом реду губитак деценијама одржаваног елитистичког статуса херметично уређених конзерваторијума, првенствено оних у Москви и Санкт Петербургу. У условима геополитичког реструктурирања света, а међу рушевинама Совјетског Савеза на чијим су високим музичким институцијама деловале две могуће и најплодоносније школе пијанизма 20. века на једној, те глобалног ораспростањења њихових канонских знања на другој страни, нашао се знатан број истакнутих уметника и педагога који су своја деловања наставили на Западу. Међутим, дух епохе који је преовладао током последњих деценија показујући не само симптоме, већ и очигледне одлике нових схватања која уметност више нису тумачила као елитистички сегмент културе, односно као аутономну праксу „смисаоне надградње живота”, већ као делатност условљену императивима тржишта и све пропуснијим границама између такозване ’високе’ и ’ниске’ културе, свакако није био одговарајући за доследну мултипликацију канонских знања некадашње совјетске школе. Управо из тог разлога, аутентични изданци ове традиције попут Етери Анђапаридзе остали су да делују као уметници ’реликтне врсте’ чији израз и данас плени ауром оригиналности и ’разлике’, тако потребне времену свеопште стандардизације, па и стерилизације у тумачењу музичке литературе.

Једну од мноштва извођачких страна Етери Анђапаридзе у емисији ћемо осветлити њеним интерпретацијама Соната Доменика Скарлатија које је снимила за Наксос 1999. године. У осврту на овај албум, критичар Грамофона оцењује да су њена тумачења дела барокног композитора „уредна, изведена кристално јасном артикулацијом са минималном употребом педала, са најпрецизније могуће избрушеним орнаментима, суптилна, без преувеличаног фразирања и динамике, у брзим комадима витална и са правим осећајем ’забаве’ о којој је говорио и сам Скарлати... Укратко” – стоји у критици – „ако желимо Скарлатија на клавиру (а нема много разлога против тога, осим уколико би слушаоцу недостајало звецкање налик кастањетама на чембалу) интерпретације Етери Анђапаридзе су онолико добре колико је то уопште могуће остварити...”

И заиста, реч је о Скарлатију постављеном на чудноватој размеђи аутентичне стилистике извођења и егзактне тонске естетике савременог пијанизма. Изнад свега – смештеном у сугестивној атмосфери камерног барокног амбијента.

Рођена у музичкој породици, од оца Заруба Анђапаридзеа, чувеног тенора Баљшој театра и мајке пијанисткиње Ивете Бахтадзе, Етери је прве подуке из клавира добила у кући, да би већ са пет година пошла у специјалну школу за музичке таленте у Тбилисију. Занимљиво је приметити да се, мада на периферији Совјетског Савеза, пијанистичка традиција у овом граду могла похвалити значајним историјатом, посебно захваљујући чињеници да је један број истакнутих педагога са конзерваторијума у Санкт Петербургу и Москви у два наврата у 20. веку (најпре након Октобарске револуције, а потом и након Другог светског рата) из политичких разлога био приморан да пребегне у унутрашњост земље, пронашавши прибежиште управо у Тбилисију. Ступивши у класу Мери Чавчанидзе, пијанисткиње чије је залеђе преко Александра Јохелеса сезало до Константина Игумнова, једне од водећих личности совјетске пијанистичке школе, Етери Анђапаридзе је прилично брзо стекла високу извођачку вештину и већ у деветој години јавно наступила са Државним симфонијским оркестром Грузије. Студије наставља на Московском конзерваторијуму код Вере Горностајеве, те 1974. године осваја Конкурс Чајковски за младе музичаре, а 1976. престижно Међународно пијанистичко такмичење у Монтреалу, као прва лауреаткиња из Совјетског Савеза. Овај успех учиниће њено име познатим првенствено у пијанистичким круговима отварајући јој врата иностраних сцена, а посебан одјек добија у Совјетском Савезу где осим концертирања бележи и прва аудио издања за Мелодију. Ипак, ширу афирмацију, Етери Анђапаридзе стећи ће тек по пресељењу у Сједињене Америчке Државе деведесетих година 20. века, одакле је поред базичног педагошког ангажмана на њујоршким школама – Стајнхард колеџу и Mannes School of Music – развила богату пијанистичку каријеру, наступајући као солиста и са водећим оркестрима Канаде и Сједињених Америчких Држава, Лондонским симфонијским оркестром, филхармонијама Пекинга, Шангаја, Москве, Тбилисија и других. Мада не преобимну, њену студијску дискографију за Мелодију, Наксос и Марко Поло употпуњују бројни снимци јавних наступа, а као најзначајнији до данас реализовани, истичу се албуми са музиком америчког композитора Зеза Конфреја (номинован за Греми у категорији најбољег солистичког класичног албума 1999. године), као и албум клавирске музике Сергеја Прокофјева који је две године раније понео номинацију за престижну немачку Дојче Шалплатен награду.

Мада је у питању пијанисткиња богатог тонског соноритета чији се варијабилитет огледа у готово камелеонској прилагодљивости изазовима литературе о којој сведоче њене, чини се стилски веома удаљене интерптретације дела од барока до 20. века, једна естетска константа ипак прожима читав њен пијанистички израз. Реч је о упадљиво материјалистичком приступу самом тону – готово опипљиво рељефном, у позадини којег се налази изражена ’артикулато’ техника коју Етери постиже токатним приступом клавијатури ’из ручног зглоба’. Њена опрезна употреба педала само доприноси утиску разговетности музичких фраза, па рекло би чак се и извесној ’сувоћи’ тона. Емоционални набој је увек промишљено изнесен, можда би се могло рећи ’укалупљен’, те пласиран првенствено кроз снажну експресију тона и чврстину звучних маса које готово да и не поседују слободнију флуидност. Речено ликовним језиком, њени музички цртежи су најчешће оштрих линија и грубих, гестуалних наноса боја, те као такви одају утисак објективне репродукције нотног записа. Пројекција њеног тона није дуга јер је сваком појединачном тону, мотиву или пасажу додељен тренутни значај, те целина музичког тока сагледана уназад, оставља утисак конгломерата остварених звучних чињеница. Њен Рахмањинов – један од композитора коме је током каријере посебно посвећена – је у драмским моментима зато карактерно веома близак Прокофјеву о чему сведочи и снимак десет Прелида опус 23 са живог наступа који је у Малој сали Московског конзерваторијума одржала 1983. године. Изузетно извођење овог циклуса Етери Анђапаридзе, а које по егзактности реализације идеје има готово студијски квалитет, реродукујемо интегрално.

Аутор емисије: Стефан Цветковић