Простори пијанизма – Перси Грејнџер

„Као пијаниста не знам са којим од највећих мајстора клавира бих га могао упоредити. Уосталом, сва су поређења узалудна када је у питању величина, и у том смислу он је класа за себе. Могуће је да сам пристрасан јер је он остварио све моје идеале свирања клавира. Да сам имао његову технику, моје схватање природе свирања на овом инструменту било би потпуно исто. Попут Бога, његово свирање нас уздиже високо изнад патње и овоземаљске борбе. Требало ми је да напуним шездесет четири године да бих норвешку клавирску музику чуо интерпретирану са толико разумевања и генијалности. Усудио бих се да кажем да његово извођење норвешких народних игара отвара нове хоризонте не само за мене, већ и за све Норвежане...”

Сачуване речи Едварда Грига посвећене Персију Грејнџеру само су неке у низу оних које данас сведоче о рецепцији пијанизма овог Аустралијанца широке интернационалне каријере која га је почетком 20. века сврстала међу најистакнутије музичаре његовог времена. Рођен 1882. године у Мелбурну, Грејнџер је већ у тринаестој години музичко школовање наставио у Европи, где је на Високој школи у Франкфурту клавир учио у класи познатог пијанисте и педагога Џејмса Кваста, накадашњег ученика Карла Рајнекеа и Теодора Кулака чије су генеалогије водиле до Листа, Менделсона, Шумана и Чернија. Овај богати педагошки педигре Грејнџеровог професора, уз очито велики таленат самог ученика, био је чини се пресудан за његово ефикасно пијанистичко формирање у извођача високих способности, те он већ на студијама добија прве озбиљније похвале као аутентичан музичар. Наслањајући се на уобичајену праксу деветнаестог века, Грејнџер је осим студија клавира у Франкфурту похађао и часове композиције, најпре код Ивана Кнора, а потом и у класи Карла Климша чији га је ентузијазам за музички фолклор толико понео, да ће оставити трајног трага на његово извођачко интересовање за музику различитих народа. Занимљиво је да је са неколицином страних, британских студената Грејнџер био и један од оснивача неформалне „Франкфуртске групе” младих композитора које је уједињавао отпор према класичарским узорима у музици и британском музичком помодарству. Већ у ово време Грејнџер почиње да пише веома иновативну музику служећи се полиритмијом, полиметријом и дисонантним хармонијама антиципирајући неке од композиционих техника раног 20. века. Мада је током живота деловао као композитор остваривши сразмерно велики опус у жанровима соло песме, клавирске, камерне и оркестарске музике, те аранжирајући бројне фолклорне мелодије које је лично сакупљао, Перси Грејнџер је највећи део каријере посветио пијанистичком позиву. Тако, већ по завршетку студија у Франкфурту 1901. године, одлази у Лондон где започиње афирмацију као концертни пијаниста. На деби у улози солисте у Клавирском концерту Чајковског убрзо се надовезују ангажмани у камерним саставима са сопраном Аделином Пати и контра-алтом Адом Кросли са којом 1902. године одлази на десетомесечну турнеју по Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци. Током прве деценије 20. века Грејнџерова пијанистичка каријера, али и композиторски успеси достижу зенит на европским сценама, те се он све чешће налази у друштву водећих савременика попут Вона Вилијамса, Елгара, Рихарда Штрауса, Дебисија и Грига. Отвореност за савремену музику учиниће га на пијанистичкој сцени раним пропагатором управо Дебисијевих, Албенизових и Равелових остварења уз која, као део свог стандарног репертоара, изводи и музику романтичарских композитора, у првом реду Шопена, Шумана, Брамса и Листа.

Мада рани снимци, остварени пре појаве или у раној електроакутистичкој технологији, не пружају сасвим верну репродукцију Грејнџеровог пијанизма, оно што се свакако може приметити јесу његов експресиван гест и оштрији тон, знатан динамички дијапазон, чврст ритам, и – за дато време – прилична суздржаност од употребе рубата. Ове особености извођачке уметности Персија Грејнџера илустроваћемо у емисији његовом интерпретацијом Листовог аранжмана Бахове Фантазије и Фуге у ге-молу, коју ћемо репродуковати са дигитализованог снимка начињеног 1931. године.

На таласу успеха у Европи, Грејнџер одлучује да се у предвечерје Првог светског рата пресели у Сједињене Америчке Државе те афирмише као први значајнији аустралијски композитор и пијаниста. Већ 1915. године започиње прву америчку турнеју на којој осим стандарних дела са репертоара промовише и сопствену клавирску музику, док на другој страни његова оркестарска остварења стичу високе оцене критике, те их у овом периоду све више америчких оркестара ставља у своје програме. Мада ће мобилизација и време проведено у Америчкој армији током рата прекинути иницијалне успехе, Перси Грејнџер се убрзо након повратка цивилном животу осим изнова досадашњих прихвата и нових музичких улога попут диригента Симфонијског оркестра Сент Луиса. Његово интересовање за пијанистичко деловање у све популарнијим биоскопима почетком 1920-их година постаје такође права сензација. Међу ангажмане широм Сједињених Држава убројаће се тих година и Грејнџерови курсеви клавирске технике на Музичком колеџу у Чикагу, први од бројних педагошких обавеза којима ће бити посвећен у потоњим годинама.

Током међуратног периода Перси Грејнџер наставља са активном извођачком праксом између Европе и Америке приређујући и до 120 концерата годишње, али све чешће улази и у студија где оставља бројне тонске записе. Мада је данас у музичким круговима претежно познат као композитор, његови пијанистички записи последњих деценија дочекали су време дигитализације и поновног комерцијалног пласирања. У том погледу они се заједно са читавом дискографијом грађеном током прве половине 20. века савременом слушаоцу указују пре као историографска сведочанства стилистике свирања епохе из које потичу, него као музички производи блиски савременим критеријумима пијјанистичког извођаштва. Ипак, они данашњем уху нуде слободније и музички луцидније оживљавање познатих страница музичке литературе. У времену које није познавало идеале сваке врсте коректности, па ни пијанистичког читања "између нота", већ напротив – првенствено веште карактеризације музичког материјала – Перси Грејнџер нудио је самосвојно читање партитуре. Зачудо насупрот његовом композиторском дару, оно са собом није повлачило личне интервенције на композиторовом запису дела – извођачки манир тако присутан у времену у којем се школовао и наступао. Идиосинкратичност се, напротив, указује из динамички, акцентуацијски веома пластичног обликовања тока са сталном усмереношћу унапред. Грејнџер као да се не зауставља ни над најмаркантнијим музчким мотивима да би им пружио из данашње перспективе очекивано осветљење, већ их пласира као интегрални део "музичког збивања" композиције. Овај приступ може се чути и у његовом извођењу Симфонијских етида опус 13 Роберта Шумана са снимка из 1928. године који ћемо такође репродуковати у емсиији.

Мада је након Другог светског рата наставио са концертном активошћу наступајући и у оквиру лондонског Промса, све чешћи здравствени проблеми постепено ће га удаљавати од подијума. Последњи наступ у Карнеги холу приређује 1954. године, да би се од публике концертно опростио на Артмут колеџу у Њу Хемпширу 1960, годину дана пре смрти. Као свестрану музичку фигуру, Грејнџера су највише привлачила нова открића у музици и око ње, а што је делом репрезентовао и својим иновативним музичким делима, као и експериментисањима чак и у позним годинама живота када је са физичарем Барнетом Кросом 1950-их радио на изумевању модерних "музичких машина". Као апологета технолошких иновација модернистичке епохе, Грејнџер је био и први пијаниста који је 1925. године, применом тадашње врхунске технологије и микрофона, снимио Шопенову Трећу сонату у ха-молу, опус 58. Грејнџеров биограф Џон Бирд записао је да је „ово извођење без сумње издржало тест времена” и да је у питању „снимак који познаваоци узимају као пример увек када говоре о Грејнџеровој пијанистичкој величини. Овоме у првом реду доприноси чињеница да је Соната изведена са искреном жестином и дивљим надахнућем које је понекад и застрашујуће”.

Осврћући се на исти антологијски снимак, критичар Вилфред Мелерс истиче да је „Перси направио неколико резова током снимања, али и да је себи дозволио погрешне ноте, играјући се бесним интензитетом којим нам открива Шопеново дивље пољско срце готово поистовећено са његовом личном херојском жестином. Након слушања овог извођења”, додаје Мелерс, „не може се посумњати у то да је Грејнџер био међу највећим пијанистима свих времена”.

Аутор емисије: Стефан Цветковић