Антологија српске музике

Овај композитор рођен 1927. године у Београду, спада у ред оних аутора који су своје стваралаштво примарно окренули људском гласу, хорским композицијама и музици за децу. Ослањајући се на Мокрањчеву заоставштину, Бабић је створио оригиналан опус, у којем плене његов специфични и рафинирани смисао за музички хумор и поетску и музичку заиграност. Како то Властимир Перичић примећује, далеке 1969. године, Константина Бабића је красила „духовитост мелодијске инвенције”, као и способност да музику учини пријатном, комуникативном, допадљивом, а да притом није жртвовао уметнички интегритет и идеју.

Консантин Бабић је завршио студије композиције у класи Миленка Живковића, 1955. године. После краћег рада на Радио-телевизији Београд, постаје професор теоријских предмета у Средњој музичкој школи Мокрањац, а од 1967, постаје професор на Факултету музичке уметности у Београду, где остаје шеф катедре за Музичку теорију. Овај аутор усавршавао се у Италији на Академији Санта Чечилија у Риму и целог живота је остао везан за италијанску културу, преводећи у позним годинама и књигу Дужност човека италијанског политичара и борца за уједињење Ђузепа Мацинија. Био је члан међународних жирија за хорску музику, а бавио се и музичком публицистиком, са посебним фокусом на дело Стевана Стојановића Мокрањца. Константин Бабић је преминуо у Београду 2009. године.

Како то примећује Миријана Живковић у свом осврту на Бабићево стваралаштво на страницама листа „Политика” 2011. године: „Коста Бабић се није поводио за помодним музичким правцима, којима је иначе обиловао 20. век… асимиловао је оно што му је одговарало, тако да можемо рећи да се у његовој музици налазе одрази импресионистичке музике Дебисија, фолклорног експресионизма Стравинског, ритмова и хармоније џеза, подразумева се и склоност ка нашем фолклору (оличена у стваралаштву Стевана Мокрањца), али и музике Моцарта, који је живео много раније. Сви поменути елементи су део вокабулара којим говори Коста Бабић лично, с потребном дистанцом према евентуалном узору, успевајући да на магични начин пренесе на друге своју животну радост. Понекад добро познате, скоро шаблонизиране гласовне акробације или клавирски пасажи „техничке природе” добијају, у добро погођеном контексту, духовити обрт оригиналног”, закључује наша композиторка и теоретичарка музике.

Уредница Ксенија Стевановић