Простори пијанизма - Андре Вотс

"Имам седам година и још сам толико мала да морам да подвучем ноге испод себе да бих била виша у свом седишту. Потребан ми је јасан поглед на сцену јер ће Андре Вотс, мој омиљени пијаниста, ускоро бити ту. Сваке године пролази кроз Сан Франциско, а моја мајка увек води моје сестре и мене на његове концерте. Сви смо дотерани - три девојке у одговарајућим хаљинама тако узбуђене што смо вечерас овде. Врата бине се у једном тренутку отварају и он излази самоуверено, елегантан у свом смокингу. У центру је пажње, али лежеран као да је код куће. Седа за клавир, а моје сестре и ја се нагињемо, занесене овим блиставим младићем који изгледа као да би могао бити у сродству са нама, малим тамнопутим девојчицама које не могу да виде никога ко личи на нас на тој великој сцени."

Ова рана сећања пијанисткиње Ларе Даунс само су један индивидуални фрагмент унутар колективног сећања на Андреа Вотса, легенде америчког пијанизма који је уз Вана Клајбурна, Леона Флајшера, Емануела Екса и неколицине других савременика, потврдио не само постојаност, него и глобалну конкурентност америчке пијанистичке школе током друге половине 20. века. Као не мање значајно, међутим, треба истаћи да је у епохи успона џез музике и владавине његових хероја попут Оскара Питерсона, Арта Тејтума, Телонијуса Монка и других, Вотс био први афро-амерички класични пијаниста најшире популарности. У тој чињеници би се такође могао препознати и својеврсни еманципаторски ефекат његовог деловања кроз које је једна уметничка пракса прекорачивала конзервативне расне оквире отварајући уз друге синхроне појаве времена, коначно и свој транс-географски, транс-историјски, транс-расни, па и транс-родни потенцијал и стремљење ка универзалности... Можда је овој чињеници, истини за вољу, допринела и околност да је Андре Вотс потицао из мештовите породице америчког војника и мађарске учитељице, те да је у свему стасавао на сасвим уобичајен начин, међутим, појава овог витког и харизматичног уметника на сцени колико на омотима тиражних албума заувек је разбила бројне стереотипе... Али све ове чињенице могле би се ставити и у заграду спрам саме уметности којом је овај пијаниста на сасвим индивидуалан начин јарко успео да осветли најзначајније странице музичке литературе.  

Рођен 1946. године у Нирнбергу где је његов отац, амерички војник, био у послератној служби, Вотс је рано детињство провео у Немачкој где је у шестој години и започео учење клавира са својом мајком. У осмој години, са породицом се сели у Сједињене Америчке Државе, а брзи напредак младог пијанисте био је очигледан, те већ се десет бележи наступ на Робин Худ Дел сцени на отвореном као солиста у Менделсоновом Клавирском концерту у ге-молу, а недуго потом и у Франковим Симфонијским варијацијама, оба пута у пратњи Филаделфијског оркестра. Занимљиво је да је студије на Филаделфијској академији за музику похађао у класама не тако значајних педагога међу којима се издвајају имена Гење Робинор, Дорис Боуден и Клемента Петрила, те да је његов први контакт са вишим пијанистичким знањем уследио тек касније, када је радио са Леоном Флајшером на Пибоди институту у Балтимору где ће заокружити школовање 1972. године.

Један од кључних и предодређујућих момената за Вотсову рану афирмацију било је његово учешће у телевизијској серији Концерти за младе Леонарда Бернстајна са Њујоршком филхармонијом, када је у Карнеги холу одсвирао Листов Клавирски концерт број 1. Снимак је емитован на националној телевизији Си-Би-Ес, а младог шеснаестогодишњег пијанисту Бернстајн је уочи концерта представио наводећи да је "откачио" када је први пут чуо Андреа Вотса како свира... Исте године овај диригент га позива да замени Глена Гулда на концерту Њујоршке филхармоније, а читав наступ окончава се стајаћим овацијама не само публике, већ и читавог оркестра! Шездесете године биле су несумњиво прекретница за Вотса и период замаха његове афирмације када са завршетком студија започиње и пун ангажман на сцени, који првих сезона, током раних 1970-их, бележи и по 150 наступа годишње...

Делујући у највећој мери на америчком континенту, Андре Вотс је током готово шест деценија остварио сарадње са већином релевантних оркестара, као и више издавачких кућа за које је реализовао већи број студијских и живих концертних снимака. Већ у 21. години потписао је свој први ексклузивни уговор са кућом Колумбија мастерворкс, да би потом, током осамдесетих, снимао за И-Ем-Ај и Теларк, фокусирајући се махом на романтичарски солистички и концертантни репертоар. Управо су се његове посебно хваљене интерпретације дела Листа и Рахмњинова уз Дебисија и Гершвина 1998. године нашле и у култној Филипсовој едицији Највећи пијанисти 20. века што је посебно допринело његовом глобалном позиционирању међу канонске фигуре савременог пијанизма. Као једног од хероја америчког музичког живота, Андреа Вотса сустизале су током живота бројне награде и почасти - од Гремија којег је још 1964. године добио у категорији најбољег новог класичног уметника, преко почасних доктората Универзитета Олбрајт и Јејл, до Америчке Националне медаље за уметност.... Све лошије здравствено стање почетком 21. века, међутим, постепено ће га одмицати од концертне сцене, те ће се овај легендарни пијаниста од публике опростити последњим наступом који је одражао у Карнеги холу 2017. године...

Директан у пласирању својих музичких идеја за инструментом, Андре Вотс је музици приступао са непосредношћу коју му је у највећој мери омогућавала изузетна техничка спрема. Његов ритмички цртеж је увек егзактан, а музички ток у идејном смислу "праволинијски" вођен од почетног ка последњем такту композиције. Конкретност његовог свирања оплемењена је израженим, на моменте оштријим и у свему несумњиво експресивним гестом, посебно стопљеним са естетиком романтичарске клавирске музике Листа, Шопена и Рахмањинова. Можда би најисправније било рећи да је његов пијанистички исказ "разговетан", а звучна слика наглашено рељефно извајана, и у томе - готово материјалистички опипљива... У случају Андреа Вотса техника ипак није била само резултат добре "школе", већ - како се може чути на снимцима - и нечег вишег од тога - усудили бисмо се да кажемо: готово "атлетских" предиспозиција којима је он све пијанистичке "препоне" савладавао на фасцинантно лак начин одајући у свему карактеристичан утисак гипкости и осећај да никада не исцрпљује све своје техничке могућности. Колористички засићеног, монументалног тона, Андре Вотс је својим свирањем успоставио својеврстан стандард који је на пољу дискографије у сваком смислу испоручивао "поуздана" тумачења - технички суверена, објективна у превођењу музичког текста и довољно субјективна да изнесу жар и патос дела обојених карактером екстровертне и дубоко осећајне индивидуалности.

Аутор емисије: Стефан Цветковић