Грамофонија

Ово издање сведочи о занимљивој пракси дистрибуције снимака на грамофонским плочама путем поште средином XX века у Сједињеним Америчким Државама, као и о бројним аквизицијама компанија у то време које су оставиле трага и на носачима звука. Наиме, снимке које ћете слушати је оригинално произвело Друштво концертне дворане, које су браћа Јосефовиц основала 1946. године у Њујорку као клуб претплатника који су преко поште наручивали издања из њиховог каталога. На идеју су дошли пошто им се указала прилика да јефтино дођу до пластичних сировина погодних за израду винила, будући да су претходно били укључени у послове са трговином хемикалијама, а како су обојица били пасионирани љубитељи музике, решили су да оснују компанију која ће објављивати грамофонске плоче по нижим ценама од оних у продавницама плоча. Компанија је у првој деценији имала запажене успехе и десетине хиљада претплатника, те су њена издања подељена у четири клуба према врсти музике коју су дистрибуирали – “Хендл”, “Опера”, “Камерна музика” и “Музичка ремек-дела”. До снимака су долазили ангажовањем солиста и оркестара из Сједињених Америчких Држава и Европе, а до средине педесетих година су успели да покрену и сличне сервисе у појединим европским земљама.

Браћа Јосифовиц су 1956. године решила да компанију продају издавачком гиганту, корпорацији Краулер-Колијер која је била једна од водећих у претплатничкој дистрибуцији штампаних публикација и наставних издања за школе и колеџе. Ново руководство је настојало да увећа базу претплатника атрактивним и јефтиним реиздањима, мењајући пословни модел који више није подразумевао обавезно чланство и периодичне поруџбине, већ су омогућавали наручивање појединачних издања. Плоча коју вечерас слушате је објављена убрзо након аквизиције и илуструје промену пословне стратегије. Реч је о снимцима који су забележени 1951. и 1953. године у различтим околностима и оба су претходно објављена на моно плочама од 10 инча у оквиру претплатничких серија. Међутим, ново руководство их је објединило под називом „Дворци из Кастиље“ због шпанског карактера изведених композиција и објавило као појединачно издање, сада доступно без претплатничке обавезе. Такође, оркестри који изводе ове композиције су потписани као „Ново симфонијско друштво“ иако је реч о различитим ансамблима, како би се заобишли правни проблеми и створио утисак обједињености нумера на албуму. Након 1963. године ова врста сервиса губи на популарности и њихови снимци су ретко доживљавали поновна реиздања.

Аутор: Милан Милојковић