Антологија српске музике

Ако је једно заокружено дело обележило и усмерило потоњу историју спрске музике, онда су то Руковети, њих 15, које је Мокрањац писао између 1883. и 1909. године. Оне не само да заузимају централно место у Мокрањчевом опусу, већ се могу сматрати стожерном композицијом целокупне српске музике. Бројни су, тако, примери трансформација Руковети у опусима других аутора, али је вредност ових композиција неоспорна и када се погледа стваралаштво Стевана Стојановића Мокрањаца, као такво. И данас, када се ова дела чују, плене својом заокруженошћу, промишљеношћу и дубоким разумевањем и фином ситилизацијом регистара лирског, шаљивог и драматичног, који проистичу из народне традиције. Или како то каже Петар Бингулац: „Мокрањац се нарочито трудио да од песама створи… јединствену целину. Зато је он по вечним принципима који важе за све цикличне форме… принципијелно и намерно одмењивао брзе и полагане песме, веселе и тужне, озбиљне и шаљиве, и тим јасним контрастима избегавао монотонију и тамо где руковет садржи већи број песама”. И додаје „Лепу реч Руковет узео је Мокрањац из обичног нашег говора да би дочарала визију прегршти, сплета, руковети ливадског цвећа, разнобојног, шареног, лепог и мирисног и тако означио исту такву богату прегршт, сплет и руковет лепих, свежих и сочних народних песама”. Из ових дела, треба рећи, поникло је још важних "музичких цветова", базираних на музичким темама које су заступљене у овом циклусу. Сетимо се само мелодије Црни горо из Једанаесте руковети, од које Петар Коњовић ствара један од мотива битних за разумевање драматрушке и психолошке потке његове опере Коштана.

У емисији ћете између осталих чути и централне руковети из целог циклуса – најобиминију Пету – Из моје домовине, састављену од чак десет песама и најпознатију – Десету коју чине Песме са Охрида. Компоноване на дистанци од десет година, показују ширину и јасноћу уметничке визије коју је Мокрањац искристалисао пишући своја дела, водећи хор и истовремено прикупљајући изузетно вредну мелографску грађу. Пета руковет би се могла окарактерисати као потреба да се цело једно искуство преточи у формално најкомплекснији "сплет" песама, да се пронађу њихове музичке кореспонденције, допуњавања, али и драматуршко-значењска дијалогизирања. Са своје стране Десета руковет, написана на врхунцу уметничке зрелости 1901. године, показује одлазак даље, ка потпуном овладавању не само финесама хорског писма, већ и ка иновативној употреби хармонских решења, а све у циљу давања свежег и веродостојног тумачење емотивног садржаја одабраних песама, као што су Биљана платно белеше, Пушчи ме, Никнало цвекје шарено, које још увек живе у народној традицији и изван ње.

Уредница Ксенија Стевановић