Мајстори барока – Марк’Антонио Зиани

Марк’Антонио Зиани, рођен је 1653. године у Венецији. Своје основно музичко образовање стекао је од ујака – композитора и оргуљаша Пјетра Андрее Зианија, који је пресудно утицао на младог музичара. Ипак, не постоји много прецизних података о раним Зианијевим годинама, осим указивања на то да је студирао у Болоњи и да је у овом граду провео један период своје младости. Свој стваралачки пут започео је као оперски композитор – најпре тако што је старија остварења прилагођавао тадашњим потребама венецијанске сцене. Захваљујући репутацији и добрим конекцијама свога ујака, како у Венецији, тако и у Бечу, Зиани је имао добру полазну тачку ка успеху у каријери. Тако је 1686. године добио намештење капелмајстора на двору војводе од Мантове – Карла Фердинанда Гонзаге. Убрзо је постао један од водећих оперских композитора – његова дела су извођена у другим италијанским градовима, и постала редован део репертоара. Такође је био и члан венецијанске музичке конгрегације Свете Ћећилије, као и члан „удружења инструменталиста” Арте де Сонадори. 

Већ на врхунцу блиставе каријере у Венецији, 1700. године пут га је даље одвео у Беч, где га је цар Леополд Први именовао најпре за заменика, а потом 1712. године за главног капелмајстора царског двора. У Бечу, Зианијеве дужности поред компоновања миса, мотета и ораторијума за посебне празнике и обележавање дана значајних светитеља, укључивале су и компоновање опера и краћих драмских комада за рођендане и имендане чланова царске породице. Након његове смрти, 1715. године, Марк’Антонија Зианија је на месту капелмајстора хабсрбушког двора наследио његов заменик – Јохан Јозеф Фукс. 

„Смрт побеђена на Калварији” коју емитујемо у емисији, спада под окриље жанра “сеполкро” – једну врсту пасијског ораторијума које се изводио на Велики четвртак и Велики петак у капелама хабсбуршког двора у Бечу. Премијерно је изведена 1706. године на Велики петак у дворској капели у Хофбургу. Написана на либрето Пјетра Антонија Бернардонија, композиција обилује алегоријским фигурама као што су: Вера, Смрт, Људска природа, као и другим ликовима који се упуштају у реторичку расправу са “демоном” који се радује Христовом страдању. Дело које је готово оперско у свом религиозном садржају, са текстом који носи велику поетску снагу, одликује се софистицираним контрапунктом, експресивним речитативима и аријама које су употпуњене богатим инструментаријумом, резултирајући у живописној и контрастима богатој музици. 

Ауторка: Саша Тошковић