Светске музичке позорнице

Најпре ћете чути Брамсов Виолински концерт у Де дуру, опус 77 из 1878, који је композитор писао за свог пријатеља, прослављеног виолинисту Јозефа Јоахима, а који га је премијерно извео 1. јануара 1879. године у Лајпцигу. Том приликом Гевандхаус оркестром дириговао је Брамс. Иако на премијери ово дело није имало велики успех, топао пријем уследио је већ 14. јануара у Бечу. Речи критичара биле су пуне хвале, а Ханс фон Билов је у шаљивом тону рекао да је овај концерт Брамс компоновао „... не за виолину, већ против ње. Иако је дело изузетно тешко и технички захтевно, оно плени лепотом”. Као солисткињу слушаћете Изабеле Фауст која је, по оценама више угледних међународних музичких магазина, једна од најимпресивнијих савремених виолинисткиња: њене интерпретације су вођене снажним музичким инстинктом и освајају сугестивношћу уметничког израза и ванстандардном техником.

Рођена је 1972. године, а виолину је учила са Кристофером Попеном. Већ током школовања истакла се победама на Међународном такмичењу за виолинисте Леполд Моцарт у Аугсбургу 1987, као и на Конкурсу у граду Ровигу у Италији три године касније. Ови успеси представљали су, међутим, тек увод у тријумф који је Изабеле Фауст остварила на Паганинијевом такмичењу у Ђенови 1993. године. Захваљујући њему, на светску музичку сцену улази на велика врата и започиње да концертира као солисткиња са водећим европским оркестрима. Од 1995. године запажене наступе имала је и у Америци. Превасходно се профилисала као интерпретаторка остварења композитора из периода романтизма, али и стваралаца двадесетог века, попут Албана Берга, Бохуслава Мартинуа, Оливијеа Месијана и других. Свој, сада већ богати дискографски опус започела је да гради 1997. када је, у издању куће Хармонија Мунди, промовисан њен дебитантски албум са делима Беле Бартока, који је овенчан наградом Греми за најбољи снимак младог извођача те године. Посвећена је и камерном музицирању; сарађује са уметницима као што су Пијер-Лоран Емар, Клеменс Хаген, Сол Габета, Јерг Видман и Александар Мељников. Од 2004. године води и класу виолине на Универзитету за уметност у Берлину. Од 1996. често наступа на Страдиваријевој виолини „Успавана лепотица” из 1704. године.

Други део концерта испунила је Алпска симфонија, опус 64 Рихарда Штрауса. Ово остварење које је Штраус писао у периоду од 1911. до 1915. године, представља заправо обимну симфонијску поему која укључује велики извођачки апарат и убраја се међу најдужа композиторова остварења изван оперског жанра. Алпска симфонија је његова последња симфонијска поема у којој је, и сам боравећи у Баварским Алпима, музиком дочарао једнодневно искуство пењања и спуштања са величанственог врха овог региона. Композитор је једном приликом истакао како дело има и дубље значење: „… оно представља морално прочишћење помоћу власитите снаге, ослобођење кроз рад и обожавање вечне, величанствене природе”, речи су Рихарда Штрауса.

Уредница Ирина Максимовић Шашић