Ђузепе Верди: Ернани

Ернани је пета Вердијева опера коју је поручио театар Ле Фениче у Венецији после успеха његових опера Набуко и Ломбардијци. Верди је добио изузетно повољне услове за рад – добар хонорар, могућност да сам бира певаче, као и сиже. Одушевивши се позоришним комадом Ернани Виктора Игоа, композитор је убедио либретисту Франческа Марију Пјавеа да се посвете раду на овој причи која је са собом носила дозу политичког ризика у контексту тадашњих прилика у Италији. Пјаве је био у том тренутку релативно неискусан либретиста, те је Верди имао активну улогу у обличавању текстуалног предлошка, инсистирајући да насловну улогу треба да пева тенор, а не контраалт како је било предвиђено. Опера је премијерно представљена публци 9. марта 1844. године и доживела је изузетан успех. Популарност опере је била толика да је у наредним годинама постављана широм Италије, али и по Европи. Верди се противио променама паритутре и убацивању нових нумера што је била оперска пракса тог доба. Једино је на молбу Росинија, који је заступао тенора Иванова, написао арију са хором за Ернанија која представља алтернативни завршетак другог чина опере.

Сам Верди је више пута истицао да опера Ернани представља велику промену у развоју његове ране каријере. Претходне две опере – Набуко и Ломбардијци – су писане са миланску Скалу, једну од највећих оперских позорница те епохе, те су збого тога биле грандиозније, окренуте великим хорским фрескама по којима су и данас познате. За интимнију атмосферу у венецијанском театру Ле Фениче, Верди је створио дело које је у потпуности фокусирано на сукобе међу главним јунацима, на интерперсоналну игру судбинске драме и тензије. Овај нови формат је омогућио композитору да преобликује фискиране жанровске форме италијанске опере, пре свега да продуби и прошири арију и дует, као и да на феликсбилинији начин повезује оперске нумере у целину у чему се посебно истиче трећи чин.

Уредница Ксенија Стевановић