Мајстори барока

Рођен 1692. године у једној од најстаријих и најутицајнијих холандских племићих породица, Васенар је своје детињство провео у породичној кући у Хагу, као и у замку Твикл у Делдену. Његов музички таленат је развијан од раних дана, те је као младић је у Хагу учио код цењеног педагога, чембалисте и музичког теоретичара – Квиринуса ван Бланкенбурга. Ипак, касније студира права, а потом добија важне дипломатске, војне и трговачке функције, поставши личност од извесног значаја на европском нивоу. Као угледни холандски дипломата, гроф Унико Вилхелм ван Васенар боравио је у Паризу и Келну, био је члан холандског адмиралитета, као и директор моћне Источноиндијске компаније. Поред тога што су му се људи дивили због политичког талента, постоје записи који високо говоре и о његовом музичком умећу. 
Тешко је проценити колико је био познат као композитор, али постоје писани извори који, током његовог боравка у Француској, сведоче о томе да се на двору Луја XV “прочуло” о музици коју је Васенар компоновао док је тамо боравио, и коју су окарактерисали као „скоро једнако добру као Корелијеву”. 
Овај племић и композитор био је близак пријатељ са грофом Вилемом Бентинком ван Роном, великим музичким меценом, са којим је организовао концерте које су наизменично одржавали у својим кућама у Хагу. На овим концертима, за узак круг племића, који су се одвијали  између 1725. и 1740. године, Васенар је написао своју збирку Кончерти армоничи. 
Желећи да остане анониман, Васенар је дао допуштење виолинисти Карлу Рићотију, који је учествовао у њиховом извођењу, да 1740. године објави дела и посвети их грофу Ван Рону. Ова збирка је поново штампана касније у Енглеској, где је грешком издавача Рићоти именован за аутора. Након тога, у рукопису са почетка 19. века концерти се приписују Хендлу, а потом се дуго сматрало да су ова остварења произашла из пера Ђованија Батисте Перголезија. Откриће оригиналног рукописа почетком 20.века довело је до сазнања да је њен прави аутор племић и дипломата Унико Вилхелм ван Васенар. 
Збирка Кончерти армоничи садржи шест концерата, писаних у италијанском стилу, за четири виолине и басо континуо. Сваки поседује четири става богате текстуре, који неки музиколози повезују са стилом и начином писања Арканђела Корелија и Пјетра Локателија.

Ауторка: Саша Тошковић