Научни скупови

Годишњице великих филозофа – Ирина Деретић о Платону

У емисији Научни скупови од понедељка, 29. јануара, до петка, 2. фебруара, можете слушати снимке са конференције „Годишњице великих филозофа” која је, у организацији Српског филозофског друштва, одржана 23. децембра на Филозофском факултету Универзитета у Београду. У петој, завршној, емисији овог циклуса можете пратити излагање Ирине Деретић „О Платону”.

Платон, филозоф из Атине и једна од најутицајнијих личности у историји западне цивилизације, живео је у периоду од 427. до 347. године пре нове ере. У његовим сачуваним делима, писаним најчешће у форми дијалога изванредног литерарног квалитета, обрађена су готова сва филозофска питања и покренута питања којима се и данас баве научници и филозофи.

Ирина Деретић почиње своје излагање освртом на новија истраживања о Платоновом стваралаштву, а посебно на филозофски покрет настао у Тибингену 60-их година XX века, чији је циљ био да се на основу сведочанстава о Платоновим предавањима реконструише његово неписано учење које, пре свега, почива на теорији начела (једног и неодређене двојине), ејдетских бројева и на геометријској конструкцији стварности.

У наставку излагања ауторка ће се бавити Платoнoвим учењем о три аспекта психичког или, како је старогрчки мислилац писао, три дела душе (нагонском, срчаном и разумском), те врлинама својственим сваком од тих делова. У четвртој књизи дијалога Држава, Платон своје учење о врлини доводи у психолошко-политички контекст па, сходно томе, као што у појединцу разум треба да влада над нагонима и срцем, тако и државом треба да владају они који су најразумнији, да ратници буду они најсрчанији (будући да им је храброст и жеља за славом главна врлина), а да раде они у којима је нагонски део душе доминантан (јер је њима највише стало до материјалних добара). Ирина Деретић запажа да су ова три дела душе заправо три типа мотивације, при чему су они извoрни, једноставни, међусобно несводиви и сваки има елеменат когниције (по чему се људски нагони и разликују од животињских). Посебно је занимљиво то што Платон уводи ове нивое мотивације преко мисаоних експеримената, чији су предмет људи у конфликту, а разлог конфликта је управо та несводивост типова мотивације. Ова психолошка подела структуре личности, која по неким елементима веома подсећа на фројдовску, омогућила је Платону да дефинише врлине како појединаца, тако и класа у полису.

Уредница циклуса: Тања Мијовић