Светске музичке позорнице

Рад на партитури Немачког реквијема Брамс је започео средином 1865, иако никада није открио коме је дело посвећено. Музиколози претпостављају да је реч о смрти њему две блиске особе - мајке која је преминула фебруара 1865. и Роберта Шумана 1856, композиторовог блиског пријатеља, ментора и 'духовног оца' како га је често називао. Након извођења прва три става у Бечу 1. децембра 1867, која су наишла на подељене реакције публике, премијера друге верзије дела у шест ставова која је уприличена на Велики петак 1868. у Бремену имала је изузетан успех. Брамс је том приликом одлучио да овом остварењу дода још један став са насловом Ви имате само тугу за сопран и оркестар, а дело је у коначној, седмоставачној верзији премијерно представљено у лајпцишком Гевандхаусу 18. фебруара 1869. Топле речи критичара и изузетан пријем код публике Брамса су пратили кроз Немачку, Швајцарску, Холандију, Енглеску и Русију, да би временом Немачки реквијем постао и једно од централних остварења његовог опуса. Иначе, док је писао ово дело, Брамс се двоумио око његовог наслова. Наиме, често је истицао како је његова намера била да компонује "реквијем као утеху живима, а не за душе мртвих". Иако се убраја међу световне ораторијуме, између осталог и због учешћа солиста - сопрана и баритона, Брамсов Немачки реквијем заправо не припада ни једном успостављеном жанру. То није конвенционална миса за мртве пошто у њему композитор није користио уобичајен, латински текст мисе за упокојене, већ сопствену интерпретацију одабраних одломака из Лутерове Библије на немачком језику. Текстови су упечатљиви јер се у њима не помиње појам искупљења кроз Христа, па је стога и 'религиозно осећање' универзалније. Једном приликом и сам композитор је рекао да би се ово дело пре могло назвати људским реквијемом него религијским.

Уредница: Ирина Максимовић Шашић