Уметност интерпретације – Миленко Стефановић

Миленко Стефановић, дугогодишњи први кларинетиста Београдске филхармоније, професор кларинета на Факултету музичке уметности у Београду и проректор Универзитета уметности у Београду, рођен је у Београду 1930. године. У родном граду је завршио основне и магистарске студије у класи Бруна Бруна, а потом се усавршавао у Салцбургу, учећи камерну музику и кларинет са Игором Маркевичем, Ерихом Лајнсдорфом и Фернаном Убрадуом.

Стефановић је био победник бројних такмичења у некадашњој Југославији, као и конкурса у Москви, Минхену, Женеви и Прагу. Уследила су важна национална признања, као што су Седмојулска награда 1962. године и Награда Југословенске Радио-телевизије која му је додељена у Охриду 1972. Године 2010. Удружење музичких уметника Србије доделило му је Награду за животно дело, а 2016. добио је и најзначајније признање Европске кларинетистичке асоцијације. Тиме је Миленко Стефановић постао тек други кларинетиста у историји који је проглашен почасним чланом овог удружења.

Као солиста, камерни и оркестарски музичар наступао је широм Европе, у Африци и Северној Америци, а посебно се истиче његово тумачење Концерта за кларинет и оркестар Арона Копланда, који је 1961. године извео под управом композитора. Према речима самог Стефановића, Копланд му је у једном тренутку рекао „Господине, свирате ово боље од Бенија Гудмана”.

Као оркестарски музичар, наступао је под управом најзначајнијих светских и југословенских диригената, међу којима су Херберт фон Карајан, Лорин Мазел, Леополд Стоковски, Кирил Кондрашин, Оскар Данон, Ванчо Чавдарски и други.

Осим као класични музичар, пре свега први кларинетиста Београдске филхармоније у којој је наступао од 1954. до 1976. године, Стефановић је наступао и као џез музичар – солиста, композитор и члан Београдског џез трија.

Са педагошком активношћу започео је 1961. године, најпре предавајући у Музичкој школи „Јосип Славенски”, а потом је постао професор на Факултету музичке уметности у Београду и Факултету уметности у Приштини. Из његових класа, изашли су бројни студенти који делују као извођачи – солисти, камерни и оркестарски музичари, широм света.

Овај уметник је био посвећен интерпретатор како класичног, тако и савременог репертоара, а за њега су дела компоновали неки од најзначајнијих домаћих стваралаца, као што су Дејан Деспић, Александар Обрадовић, Лудмила Фрајт, Душан Радић, Петар Бергамо, Петар Озгијан и други.

Говорећи о свом односу према кларинету и интерпретацији, Стефановић је једном приликом рекао: „После тог огромног рада толико се човек сроди с инструментом да он једноставно не мисли другачије. Инструмент извире из њега. И то је тајна, пре свега у џезу, добрих импровизатора. Ја нисам случајно свирао џез. Импровизација у џезу је благо, из духа, благо срођености с инструментом, јер ко влада инструментом толико да се сроди, он свира онако какав јесте, какав је човек. Тачно одражава његову личност и његове мисли”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић