Зоран Ђинђић: Историја, криза наука и ’свет живота’ у филозофији касног Хусерла (6/7)

Разматрајући најважније теме Хусерлове филозофије, Зоран Ђинђић запажа потешкоће у усопстављању континуитета између његових раних и каснијих ставова. Иако су науке биле и остале основна преокупација Хусерлових излагања, полазни проблем више није недостатак утемељења научног знања и нужност радиклане рефлексије услова сазнања, него оно шта је „наука уопште људској егзистенцији значила и шта може да јој значи". Дакле, питање о узроцима „заказивања" нововековних наука које су, упркос „силовитом развоју", запале у кризу нова је Хусерлова тема. Одговарајући на ово питање, Хусерл инсистира на томе да криза наука не значи „нелегитимност њихових методских учинака", већ се тиче њихове улоге у европској култури, то јест њиховог „значаја за живот"; науке су запале у кризу тиме што су изгубиле значај за живот и што је поремећен њихов однос са властитим културно-историјским претпоставкама. Научност свих наука мора се подвргнути озбиљној критици која не сме допустити да буде заведена неоспорним научним успесима и ефикасношћу. „Шта може наука да каже о умности и неумности, шта о нама људима као субјектима ове слободе?" - то је питање на основу којег Хусерл процењује савремено стање наука, и у чијем одговору се оправдава радикaлна теза о кризи наука.

По Ђинђићевим речима, највећу потешкоћу за разумевање континуитета Хусерлове филозофије представља преображај „света живота", који Хусерл 1920-их година дефинише као неисторијски и пред-појмовни свет опажаја, у „свет живота" као историјски свет... Наравно, било је потребно значајно преобликовање трансценденталног полазишта да би „свет опажаја" постао историјски свет свакодневног искуства, међутим, ако уважимо то да између трансценденталног полазишта и практичких претензија феноменологије (груписаних око појма самоодговорности) од почетка постоји напетост, онда мотив за преобликовање бар делимично лежи у самој Хусерловој интенцији новог радикалног утемељења филозофије. „Самоодговорност", као претпостaвку и практички најзначајнији резултат феноменолошке трансценденталне рефлексије, Хусерл развија на три нивоа, чије јединство обезбеђује теза о фундаменталном конститутивном карактеру субјективности. На егзистенцијалном нивоу, одговорност има облик филозофског полагања рачуна самом себи о радикалности влaститог филозофирања; на институционалном нивоу, ради се о одговорности филозофа као „функционера духа" за судбину науке и, као треће, одговорности за судбину „духовног лика Европе", која је, према Хусерлу, нераскидиво повезана са судбином науке.

Читао је Александар Божовић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.