Александар Милосављевић: О 54. и 55. БИТЕФ-у

У контексту тешкоћа које је БИТЕФ имао услед пандемије, те одсуства вероватнo најбољих представа овогодишње селекције (Плућа Данкана Макмилана у режији Жиге Дивљака и Непријатељ народ Хенрика Ибзена у режији Томаса Остермајера), у први план је доспела домаћа продукција (Каспар Петера Хандкеа у режији Милоша Лолића и извођењу Југословенског народног позоришта), као и садржаји пратећег програма. Написан 1968. године, Каспар је Хандкеова говорна драма и један од одјека његовог преиспитивања моћи и немоћи језика – не само као темеља књижевног изражавања него и као срeдства комуникације, али и посредника који пресудно одређује процесе учења и социјализације. На трагу познате легенде с почетка 19. века о Каспару Хаузеру, дечаку који из дивљине стиже у цивилизацију која од њега захтева да научи да говори и да се укључи у њу, Хандке у драми показује шта све учење говора подразумева и како језик од људи ствара послушнике, укидајући слободу мишљења и практично обезбеђујући функционисање саме цивилизације. Редитељ Милош Лолић и драматург Периша Перишић, свесни су да је систем одавно елиминисао сваку помисао на побуну, те у овој сценској интерпретацији ликове Шаптача, који код Хандкеа преносе Каспару унапред припремљене језичке моделе, претварају у незаинтересоване бирократе, у рутинере који обављају своје редовне обавезе на радном месту. А будући да рутина провоцира досаду и меље дух, они ће у однос према Каспару, овде попут резуса заточеног у пластичном кавезу, унети лежерност и ноншалантност, што ће њихов ангажман учинити још монструознијим, док ће Каспаровом положају обезбедити димензију антички схваћеног усуда, коментарише Александар Милосављевић.

* * *

У оквиру пратећег програма 54/55. БИТЕФ-а изведена је изузетно провокативна представа - Ајдуци коју је као копродукцију Стеријиног позорја и Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници режирала Анђелка Николић. Драму Ајдуци Јован Стерија Поповић написао је 1842. године, а редитељка Анђелка Никoлић, уз помоћ сценографије коју је сама осмислила, костима Олге Мрђеновић, музике Ирене Поповић Драговић, сценског покрета Исидоре Станишић, и Милице Јанкетић задужене за сценски говор, одустаје од реконструкције и успоставља специфичну стилизацију. Радњу смешта у шуму, али шуму микрофона и каблова, у скучени простор где четује група одметника. Као и код Стерије, дијалози делују наивно, хајдуци воде дечачке расправе о томе ко ће бити вођа дружине и како ће изгледати њихов одметнички живот, јуначе се, патетично се и свечано заклињу на верност, скаутски уживају у авантури која је пред њима, а Турака нигде на видику. Међутим, посредством измена у оригиналном тексту (драматург Димитрије Коканов) и реплика пројектованих преко видео-бима, у представи долазе до изражаја савремени мотиви – лажно родољубље, бахатост, хулиганство, позерство, расне предрасуде, ксенофобија, аутизам у односу на шири друштвени план и истинске колективне циљеве, те и патриотизам којим се прикрива похлепа.

* * *

У оскудици узбудљивих представа на овогодишњем Битефу пажњу је привукао и пратећи програм посвећен промоцији изузетног театролошког издања – Речника извођења и савременог позоришта Патриса Пависа у издању београдског Клиа и Битеф театра, о чему такође пише Милосављевић.

Уредница емисије Тања Мијовић.