Мајстори барока – Франческо Ђеминијани

Франческо Ђеминијани, рођен 1687. године у Италији, своје музичко образовање започео је са Алесандром Скарлатијем, да би потом наставио да учи виолину код Арканђела Корелија. Године 1714. одлази у Лондон, у друштву италијанског флаутисте и композитора Франческа Барсантија, где привлачи пажњу својим виртуозним наступима на виолини, како публике тако и покровитеља Вилијама Капела, трећег грофа од Есекса који ће постати његов стални патрон.

Савременици Франческа Ђеминијанија изговарали су његово име заједно са именима Георга Фридриха Хендла и Арканђела Корелија, као најистакнутијих стваралаца европске музичке сцене 18. века. Иако је Ђеминијани уживао велики углед и изградио каријеру виолинисте виртуоза, проводећи највећи део живота у Лондону, о његовом животу није сачувано превише података. Из онога што је доступно, видимо да је описиван као екстравагантни антиконформиста, који је био под покровитељством двора и цркве, а који се поред музике бавио и трговином уметнина.

Најпознатија дела Франческа Ђеминијанија представљају три опуса кончерта гроса – опус 2 из 1732, опус 3 из 1733. и опус 7 из 1746. године, који заједно обухватају четрдесет два концерта, а која се одликују комплексним контрапунктским радом, у стилу Корелија.

Од друге половине 18. века, Ђеминијани се фокусирао на писање педагошких радова посвећених интерпретацијама, те је тако 1751. године написао трактат под називом Уметност свирања на виолини, опус 9. Овај приручник објављен је у Лондону и штампан широм Европе, а представља место на којем су сабране италијанске методе свирања на виолини у 18. веку и значајан извор за проучавање музичке праксе и културе тог времена. У овом трактату, Ђеминијани даје двадесет осам "вежби" и дванаест "композиција", које описује као „дванаест комада у различитим стиловима за виолину и виолончело са басо континуом у чембалу". "Различити стилови" односе се на различите игре, као што су куранта, жига, гавота, потом фуге у стилу Корелијевих соната, као и лагани комади у "патетичном" стилу, који обилују афектима и евоцирају оперске арије. Даље аутор пише о слободи интерпретације, о богатом коришћењу орнамената и значају експресивности у извођењу, али и о томе да интерпретатор у неким ситуацијама ипак треба да "обузда свој виртуозитет" онда када је потребно да искаже намеру композитора.

Ауторка емисије Саша Тошковић