понедељак, 24. јун 2019, 22:30
Хроника Трећег програма
Прочитаћемо осврт Долорес Станојевић на ретроспективну изложбу слика Драгана Илића „(Ре)волуција”, као и тескт Ивана Миленковића „Као хрчци у шупљем ваљку”, написан поводом романа Аднана Репеше „Својта”.
Изложба Драгана Илића Ре(еволуција) отворена је у Музеју савремене уметности у Београду 15. маја и трајаће до 8. јула. Овај истакнути уметник рођен је 1948. године у Београду, а школовао се на уметничкој академији у Канбери и на филмској академији у Њујорку. Његово вишедеценијско стваралаштво обухвата перформансе, инсталације, цртеже, скулптуре, видео радове и хепенинге који су били приказивани на самосталним и групним изложбама широм света, а пре десетак година на брежуљку са погледом на Дунав у Ритопеку осмислио је и сопственим средствима саградио велики архитектонски објекат International Test Site-Z1 као својеврсну лабораторију у којој са својим колегама, експерименталним уметницима, реализује идеје, без ограничења која немећу тржиште или тренутни трендови. Међу радовима представљеним на изложби (Ре)волуција, чији је кустос Зоран Ерић, Долорес Станојевић посебно истиче интерактивни перформанс „50 000 оловака", документацију о преформансима из седамдесетих и осамдесетих година 20. века - „Људи које не волим" и „Електронске оловке 12", „Cluster Z II", те новије радове инспирисане савременим научним истраживањима, као што су: Robot "Kuka KR 210", Ice metal K1, RoboAction A1K1, RoboAction A3K3" и тако даље.
* * *
Нови романа Аднана Репеше Својта недавно је објавио загребачко-сарајевски издавач „Синопсис". У овом роману Репеша исписује хронику своје породице, али упркос томе што се приповедач непрестано сећа и што га то сећање узнемирава и исцрпљује, памћење није оно чиме се његово писање храни; основни и једини материјал је језик, оно што уобличује прошлост и чини је живом. Воља да разуме и себе и друге онако како други, ношени силама јачим од њих самих, нису ни покушали, језичке је нарави и не претходи јој никаква психологија, никаква свест, нити било који осећај, чак ни одлука - нема ничег изван текста. Приповеда Репеша о свом детињству, али и о рату, и то „таман толико колико је потребно да би роман, а не стварност, произвео последице. Пише Репеша о ужасу својом готово непристојно чистом, а опет тврдом реченицом. Не каже више него што је потребно. Али ни мање. Све више било би порнографија рата. Све мање било би прећуткивање... Слике што нам их Репеша нуди сачињене су од тананих језичких нити, од кишовске елеганције и ковачевске директности, па је зато његово приповедање лелујаво као паучина и тврдо као херцеговачки камен", коментарише Иван Миленковић.
Читала
Биљана
Јовановић.
Уредница
емисије Тања Мијовић.
Коментари