понедељак, 23. јул 2018, 22:20
Хроника Трећег програма
Можете пратити текст Весне Динић Миљковић „Анатомија људскости”, написан поводом недавне смрти редитеља Клода Ланцмана.
Француски редитељ Клод Ланцман (1925-2018) своју прву борбу против нацизма водио је као члан француског покрета отпора, да би је касније наставио својим филмовима, пружајући на тај начин отпор колективном забораву. Први одлазак у Израел 1952. године показаће се као пресудан за његово интересовање за тему Јевреја, чији живот у овој држави, 25 година од њеног оснивања, испитује у свом првом филму Зашто Израел? (из 1973). Ипак, његов најважнији филм, који многи сматрају прекретницом у историји документарног филма, јесте остварење Шоа (из 1985). Без сумње најзначајнији документарац о холокаусту, ова деветипочасовна епопеја говори о смрти, пре него о преживљавању, како је редитељ наглашавао. Своју дубоку везаност за ову модерну трагедију и сопствено саосећање нуди већ самим избором назива филма. Одбијајући да користи општеприхваћени израз за „коначно решење" јеврејског питања - холокауст, јер за њега овај догађај нема никакве везе са жртвовањем, Ланцман радије бира хебрејску реч „шоа" (shoah), у знатно прикладнијем значењу истребљења. Са Шоом, Ланцман себи додељује улогу историчара, хроничара једног доба, који своје саговорнике, у тренуцима њиховог посустајања пред бујицом емоција које сећања на прошлост носе, подсећа на важност мисије на којој се заједно налазе. „Морамо ово да завршимо, знате да морамо да наставимо", индикације су редитеља које се с времена на време преламају кадром, прекидајући болну тишину таквих тренутака, пише Весна Динић Миљковић.
И док се у Шои једно за другим нижу стравична сведочанства, немогуће је гледати филм а не запитати се да ли све то води некој још страшнијој кулминацији. Што даље филм одмиче све је теже замислив његов крај, јер је јасно да је закључак недокучив. Тога је свестан и редитељ, због чега своју причу не завршава овим, већ наставља филмовима који ће уследити. Сваки од њих епилог је оног претходног и делић велике слике о Јеврејима и Израелу коју је кроз свој опус Клод Ланцман посвећено градио. Између осталог, зато је и на додели почасног Златног медведа Берлинског филмског фестивалa, који је Ланцману уручен 2013. године, истакнуто да је овај редитељ својим делима преиспитао легитимност и валидност филма, али и његову могућност да сопственим средствима евоцира прошлост.
Уредница емисије Тања Мијовић.
Коментари