Хроника Трећег програма

Новим филмом даровитог и афирмисаног америчког редитеља Веса Андерсона отворен је 68. Берлинале, што је била необична и храбра одлука организатора, будући да је Острво паса анимирани филм. Међутим, ово остварење у наизглед инфантилној форми преиспитује озбиљна питања - радња филма се дешава у блиској будућности, а заплет филма везан је за појаву наводног „псећег грипа" која ће послужити као повод за рат против ове врсте животиња. Изгубљени и препуштени забораву, некадашњи дечји љубимци, уз помоћ луталице Шефа и дражесне Нутмег, испољавају антропоморфне особине својих власника, док на другој страни гледамо бескрупулозне политичаре на власти, идеалима обузете научнике и снажан иако донекле наиван отпор омладинских удружења, пише Дејан Петровић.

* * *

Прозни писац, критичар и преводилац Златоје Мартинов објавио је две збирке приповедака - Осмех Еме Мајер и Прељубничка библија, књигу есеја Херменеутика књижевне естетике, а у оквиру своје публицистичке делатности написао је студију У подножју демократских пропилеја. Његова нова драма Кобно писмо, објављена у издавачкој кући Орион арт у Београду, за централни догађај има има убиство на железничкој станици у Новом Саду које се догодило на Васкрс 1890. године, када је новинар Јаша Томић убио новинара Мишу Димитријевића. Златоје Мартинов у форми телевизијске драме приказује како маловарошко јавно мњење претвара љубавно писмо које је Милица Томић написала свом веренику у средство за уцену. Наиме, новинар листа Браник (гласила либералне странке) дошао је у посед „кобног писма" у којем је кћерка тадашњег водећег војвођанског политичара, наводно, поред порука интимне природе, веренику упутила и понуду да постане уредник листа Застава (гласила радикaлне партије), обавештава нас Радомир Путник.

Поводом педесетогодишњице студентских демонстрација у Југославији Срђан Вучинић се у тескту „Пола века касније: '68. у српском и југословенском филму" осврће на три „црноталасна" играна филма, настала неку годину касније која, уз нужну дозу персифлаже и стилизације у поступку, на упечатљив начин демонстрирају кулминацију „левог радикализма". То су Рани радови Желимира Жилника (из 1969), W. R. Мистерије орга(ни)зма Душана Макавејева (из 1971) и Пластични Исус Лазара Стојановића (који је снимљен 1971, а први пут приказан тек 1990. године). А да глобална, историјска 1968, па ни она кинематографска '68. унутар ње није била тек сновиђење и бајка, да је, упркос свему, оставила видан, можда и неизбрисив траг у нашем филму и култури - сведоче нам у 2000-им играна остварења Младена Ђорђевића Живот и смрт порно банде и Маје Милош Клип, дела која темељно и безрезервно преиспитују слободе и табуе данашњег, „транзиционог" друштва, као и недавно приказани дугометражни документарац Сенке Домановић Окупирани биоскоп о заузимању и покушају оживљавања бископа „Звезда" од стране младих стваралаца и невладиних активиста. Хоће ли овај, за сада пропали симболички чин отпора дивљој приватизацији и пљачкашком капитализму који су опустошили Србију ипак имати и неке далекосежније последице у будућности, остаје нам да видимо.

Уредница емисије Тања Мијовић.