Хроника Трећег програма

Издавачка кућа Aрс Либри из Београда објавила је прошле године књигу есеја Владете Јеротића О тајни, у којој су сабрана двадесет четири тематски разнородна текста. Како нас обавештава Бојан Јовановић, првих неколико есеја су непосредно везани за наслов књиге, а остали се у ширем и дубљем смислу односе на велику тему тајне. Бавећи се темом тајне у религији, аутор разматра енигму греха, одговара на питања да ли је вера таленат, да ли и како треба данас мисионарити, како човек постаје атеиста, теиста и агностик, али отвара и низ других питања везаних за избор брачног партнера, за Ерос и Танатос, јављање нових амазонки и тако даље. За разлику од општег одређења тајне као синонима за непознато, њено прецизније дефинисање упућује на дубље објашњење природе човека, због чега се она и не може поистовећивати са загонетком или мистеријом. Тајна је непознаница која као неизрециво представља оно о чему се, попут Божје суштине, не може ништа рећи, или неказиво о чему се као о Божјој енергији може моного тога рећи, а да оваква размишљања немају само спекулативну, већ и непосредну практичну вредност, показује се у односу према другом.

* * *

Као четрдесет седма свеска амбициозно замишљеног издавачког подухвата Матице српске - Десет векова српске књижевности - објављена је књига посвећена списатељским пословима Бранислава Нушића, коју је прередио књижевни историчар и критичар Јован Љуштановић. Књижевни опус нашег најславнијег комедиографа представљен је песмом Два раба, избором из Листића, одабиром двадесет једне приповетке и козерије, трима комедијама - Сумњивим лицем, Госпођом министарком и Покојником, потом Писмом ћерки Маргити, и најзад, одломцима из Аутобиографије, а књига поседује и неопходну хронологију списатељевог живота и рада, селективну библиографију, као и списак страних и мање познатих речи. Поштујући композиционо начело које обавезује све приређиваче да на крају књиге уврсте и три огледа посвећена писцу, Јован Љуштановић објавио је есеје Горана Максимовића „Модел хумористичког приповиједања Бранислава Нушића", Светозара Рапајића „Нушићеве комедије и модернистички токови европске драматургије и позоришта" и Петра Марјановића „Зрело раздобље мајстора смеха". Одабравши радове ових аутора, приређивач је имплицитно подржао новије књижевнокритичке методе и школе, закључујући да савременим читаоцима Нушићево дело боље могу да протумаче и приближе савремени критичари, држећи се максиме да се уметничко дело мора обратити савременој публици. Другачије речено, и избором поменутих огледа, Јован Љуштановић доказао је тезу да је Нушић писац за сва времена, оцењује Радомир Путник.

Уредница емисије Тања Мијовић.