Хроника Трећег програма

Нови филм из серијала Ратова Звезда, под називом Повратак Џедаја приказује се у биоскопима од средине децембра. Како коментарише Петар Јончић, многи фанови популарног серијала су се још пре премијере прибојавали да ће нови део бити римејк филма Империја узвраћа ударац, али десила се још гора ствар - нова епизода је показала све слабости холивудског преиспитивања класика у напреднијем продукцијском миљеу. Редитељ Рајан Џонсон је као главни сценариста направио неколико грешака које је чак својевремено избегао и Џорџ Лукас, када се пре готово 20 година одважио да сними трилогију посвећену Анакину Скајвокеру. Заправо Џонсон у овом филму није оправдао постојање ни једног од старијих ликова, а код нових није одмакао од површних представа које је имао Xej-Xej Абрамс у филму Буђење силе (премијерно приказаном пре две године). Ипак, док су они строги филмски фанови широм света на све начине покушавали да укажу на поменуте недостатке, филм је већ постао једна од најисплативијих у целом серијалу.

* * *

Као и у свом претходном роману О чајницима и женама, хрватска књижевница Михала Гашпар и у недавно објављеном делу Кућа тематизује засрашујућу и забрињавајућу појаву, а то је деструктивно породично језгро које раставља све јединке на нешто што више нису људи, него пре неиздиференцирана енергетска зрачења, без способности да се елементарно организују. Те јединке су налик планктонима које је Бела Хмваш описао као сабласти у које се људи претварају када одустану од слободе.

Јунаци романа су приказани објективно, као на ислеђивању, једноставним пописивањем често механичких, рутинских радњи, а круцијалне ствари, као када јунакиња затрудни са ујаком, остају иза затворених врата. Свест се овде не појављује као ослобађајућа сила, већ као констатација стања ствари, јер се свест и не може појавити тамо где је на делу само пука меморија, памћење без рефлексије. Шест целина романа је повезано кућом, која се наслеђује с колена на колено, атмосфером затворености света без видика, али упркос томе, осећај за свет Михалеле Гашпар, високо је поетичан, сав у трептају који лови безнадна стања, безизлазје у којем сви грцамо више него што смо у стању да признамо. Максима која гласи да уметност имамо како не бисмо умрли од истине, овде је окренута наопако: уметност имамо јер смо заборавили што је права истина о нама, колико су неповољни реални налази о нашем стању, о нашем паду у свет неодмотаних, нереализованих ларви.

Уредница емисије Тања Мијовић.