Хроника Трећег програма

У првој половини ове године Борислав Микулић је објавио збирку радова Дискурси знања, док је у зборнику тестова Иначице материјализма публиковао свој текст „Осјетилна извјесност и језик. Хегел, Фојербах и језични материјализам", у којем развија идеје семиоепистемолошког преокрета од Лаканове етике психоанализе ка Хегелу, односно ка позицији језичког материјализма.

Како коментарише Срђан Дамјановић, најновија књига Борислава Микулића одличан је повод да се осветли жанровска разноврсност текстова, иначе карактеристична за аутора. У књизи су сабрани студије, огледи, прегледни чланци и критике настали у раздобљу од 1993. до 2013. додина. Текстови су вишеструко развијени у односу на прва издања, а по свом карактеру чине кохерентну монографију, која консеквентно следи из ауторових претходних дела, као и из једног посебнoг интереса. Реч је о својеврсном семиоепистемолошком преврату, односно о схватању света као дискурса, при чему управо дискурс постаје родно место категоријалног - идентитети, „истине" и слично, не производе дискурс, него обратно. Још један преврат у схватању „базе" и „надградње", у Дискурсима знања тематизован је у семиоепистемолошком кључу, а на темељу проблематизованог сусрета француског постструктурализма, „класичне" филозофије језика, као и у широкој расправи са ауторима као што су Еко, Рорти, Крипке, Тарски, Жижек... Микулић је на основу Лаканове етике, или помаком у односу на њу, убедљиво демонстрирао материјалистичку теорију дискурса. Све праксе, па и оне које се тичу одређеног типа научног језика, разумљиве су као праксе означавања. У тексту „Осјетилна извјесност", Микулић материјалистичку филозофију налази у срцу мисаоног система који је озлоглашен као идеалистички, јер се човек из дијалектике појма проналази у дијелектици значења, а форма знаковности као бит предмета, субјективности и интерсубјективности, постаје замајац семио-материјализма, или другачије речено, језичке филозофије праксе.

Уредница емисије Тања Мијовић.