Језик, књижевност, простор – говори Младен Живковић

Анализирајући специфичну димензију простора у англофоној књижевности, Младен Живковић запажа да само занчење појма дистопије указује на један алтернативни простор који постоји у књижевном окружењу, али истовремено упозорава на делимичну или потпуну могућност ширења тог простора на стварни свет. Аутори попут Лајмана Тауера Сарџента и Тома Мојлана виде негативну утопију, или дистопију, као приказ непостојећег друштва на непостојећем простору које аутор показује као значајно лошије него друштво у којем читалац живи. Димензија простора указује на озбиљно ограничење општих и индивидуалних слобода у једном друштву. Док код Хакслија у Врлом новом свету имамо простор на којем живе гаме, делте и епсилони (насупрот резервату у којем живе „дивљаци", то јест људи пређашњег, несталог света), код Орвела у 1984 имамо непрестани надзор становника путем телекрана. У Слушкињиној причи Маргарет Атвуд сусрећемо „мушки" и „женски" простор који припадници оба пола могу да користе, а који је строго контролисан од стране галадских властодржаца.

Младен Живковић усмерава своју пажњу на јунаке ових дистопија који освајају нове просторе индивидуалних слобода, неопходне за њихов опстанак у сваком смислу. Коначно, литерарни свет дистопије представља најпрецизнији индикатор ширине или, пак, скучености индивидуалног простора у стварном свету око нас, што ће бити поткрепљено и ставовима различитих аутора.

У сутрашњој емисији можете пратити изалагања Корнелија Кваса и Јасмине Теодориовић са овог научног скупа. 

Циклус уређују Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.