Хроника Трећег програма

За вечерашњу емисију Дејан Петровић пише о два награђена филма – Не гледај ми у пијат Хане Јушић и (М)ученик Кирила Серебреникова.

Дебитантско дугометражно дело младе хрватске редитељке Хане Јушић понире у прозаичан живот далматинске провинције, кроз свакодневицу породице Петковић која се састоји од оца, мајке, старијег брата и сестре Маријане, из чије визуре је филм и исприповедан. Затечена у стању одсуства сваке индивидуалности, слободе, имагинације и креативности, Маријана следом догађаја благо искаче из добро уходане и безнадежне колотечине; те ће она у готово нагонској реакцији бекства, које је изведено необично слично јунакињама скорашњег турског филма Мустанг, покушати да се, ваљда заувек, докопа престонице за којом жуди и коју никад раније није видела.

Нови филм вишезначног и амбивалентног наслова (М)ученик приказан је у главном такмичарском програму 45. Феста и на њему је освојио неколико значајних награда. Пратимо протагонисту Вењамина, чија је нагла промена у понашању, несхватљива за околину, проузрокована марљивим читањем Библије. Његов дрзак став шокираће блазиране професоре и школске колеге, поготово када инсистира на дословном значењу онога на шта се готово сви декларативно позивају. (М)ученик је разорна демонстрација умешне и артикулисане социјалне критике, додатно оснажене врхунским занатским умећем редитеља, руска до саме своје сржи, и у својој позитивној и у негативној компоненти.

* * *

Милан Завиша се у свом тексту осврће на два анимирана филма Мој живот као тиквица Клода Бараса и Црвена корњача Михаела Дубока де Вита, који су приказани у прогараму „Плазма ФЕСТ-ић”, само номинално намењеном најмлађој публици.

Драма о одрастању Мој живот као тиквица, заснована на истоименом роману Жила Приза, дата је на врло озбиљан и одмерен начин. Режисер Клод Барас нашао је праву меру да захтевну причу претвори у врло пријемчив филм, а оно о чему се говори врло је директно приказано: затичемо Икара, деветогодишњег дечака, како се бори са самохраном мајком склоном пићу, а одмах затим стичемо увид у њену смрт којој је он нехотице допринео. Дом у који протагониста одлази представљен је кроз приче тамошње деце, и то са једне стране, крајње озбиљно и реално, а са друге, искарикирано и дечје наивно.

Француско-белгијско-јапански филм Црвена корњача изразито је метафорична и емотивна прича о човеку, жени, корњачи, детету, робинзоновским надањима и стрепњама, животним циклусима и неминовности краја, и све то без иједне изговорене речи, без иједног гласовног слова, само кроз чисту, медитативну слику, кроз боје страхова и надања, кроз преламајуће зраке анимираног сунца, тако далеког, а на платну пластично и више него оживљеног.

Уредница емисије Тања Мијовић.