Музеј звука

Те године, издавач Јан Роуланс је у фландријски град Антверпен донео збирку од 221 песме, поређане по абецедном реду, без музичке нотације и без илустрација, изузимајући насловну страну. Ова скромна књижица, која је ускоро постала позната као Антверпенска песмарица, данас је од непроцењиве важности за разумевање световне уметности ове епохе. Она представља једну од најбогатијих сачуваних збирки тог времена, а песме у њој осветљавају све сфере живота позног Средњег века - од љубавних песама, али и оних у којима се расправља о верности и превари, описују раскалашни калуђери, ванбрачна деца, довитљиве проститутке, пијанци, рат, политичке сплетке и аристократија.

Од пет штампаних издања ове збирке, до данас је сачувана само једна комплетна копија. Она је откривена средином 19. века када је поново и објављена, те је привукла велику пажњу истраживача, који су ове песме познавали из живе праксе у многим европским земљама. Један од примера је песма о Витезу и опатици - младићу који је одбацио младу девојку јер је била исувише сиромашна и која је сломљеног срца пошла у манастир да се замонаши. Међутим, изненада је наследила велико богатство, те се витез брзо упутио ка њој како би је узео за жену. Али, закаснио је и остао и без жене и без богатства.

Ова песма је била једна од најраспрострањенијих балада у северној Европи, а између осталих, записао ју је и Гете, као и многи други песници. Она је у усменој традицији била присутна и средином XX века, а у Антверпенској песмарици садржана је њена најстарија верзија, будући да су у тренутку штампања ове збирке, песме објављене у њој већ прошле тест времена.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић