Хроника Трећег програма

Двaнаесто издање Фестивала интернационалног алтернативног театра (ФИАТ), отворено је 8. септембра, на простору бивше фабрике „Радоје Дакић” у Подгорици, представом На дну редитеља Дејана Пројковског, а у извођењу македонског Народног театра из Штипа. Централни простор ове године је била управо сцена „Радоје Дакић” где је играно пет представа, због чега је вероватно ове године слоган фестивала био „Фиат Фабрика”. Поред ове сцене, идеалне за алтернативни, истраживачки фестивал као што је ФИАТ, представе су у оквиру овогодишњег фестивала који је трајао до 15. септембра, игране и на сцени Културног центра „Будо Томовић”, као и у Црногорском народном позоришту, те у просторијама књижаре Карвер и Куслевове куће. На програму су се нашле две занимљиве документаристичке представе, новосадске Балерине и которска Котор о Котору, затим цетињска продукција Лептир Андраша Урбана, као и зеничка Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали Мирјане Карановић која је била и део главне селекцијe овогодишњег Стеријиног позорја.

Овом приликом Ана Тасић опширније пише о представи На дну која је, према оцени стучног жирија, однела признање за најбољу представу и најбољу режију овогодишњег ФИАТ-а, и о две представе које су тематски и стилски врло сличне – о Индустрији страха, редитеља Ахима Виланда са Кипра, и о црногорској продукцији Данзен, у режији Дамјана Пејановића, која је премијерно играна на затварању фестивала. 

*    *    *

Недавно је издавачка кућа Лејкам интернационал из Загреба објавила студију Дарка Лукића Увод у антропологију изведбе – Коме треба казалиште?. По речима Радомира Путника, ово је прва студија са подручја позоришне антропологије на просторима некадашње Југославије, у којој аутор настоји да истражи све конститутивне елементе извођења. Дарко Лукић предузима трансдисциплинарну анализу изведбе како би доказао тезу да је игра – односно, како вели „изведбена пракса“ која се препознаје у разним облицима човековог односа према природи, богу као и другом човеку као што су ритуали, церемоније, позоришне представе, перформанси, плес, балет – саставни и неотуђиви део човекове природе. Премда у наслову студије фигурира реч антропологија, може се закључити да она није пресудна, већ би се пре могло рећи да је подстицајна, будући да истраживање позоришне антропологије неизбежно доводи до сазнања да је неопходно преиспитати и друге научне дисциплине које су комплементарне и које сведоче о игри и извођењу. Отуда Дарко Лукић проширује подручје истраживања на социологију, историју, психологију, когнитивну биологију, лингвистику, физиологију и филозофију, како би доспео до могућности остваривања извесне интегративне теорије извођења која би научним методама доказала да је човекова потреба за игром или, шире узев, за уметничким исказивањем, једнако важна као и императив за другим елементарним животним потребама као што су храна, вода, сан, кретање и слично.

Уредница емисије Тања Мијовић.