Хроника Трећег програма

Ауторски пројекат Ане Дубљевић и Игора Коруге Само моје настао је у продукцији „Станице – Сервис за савремени плес” из Београда. Простор у којем се одвија представа био је строго дефинисан – то је кутија чији су зидови облепљени стикерима. Ти стикери нису само налепнице које користимо као подсетнике, већ на симболичкој равни оцртавају како фрустрације свакодневног живота бременитог многобројним обавезама, тако и покушаје актера да помоћу ових цедуљица комуницирају сами са собом унутар свог затвореног света. Ова представа, јасне драматуршке развојне линије, у једном тренутку ће престати да буде само пука, увелико овештала констатација да живимо у отуђеном свету лишеном правог комуницирања, и постаће апел упућен свим актерима тог света и такве стварности да препознају властиту апатију и сопствену депресију као основу за успостављање новог, другачијег система комуницирања, као полазну тачку из које ће настати промена.

*    *    *

Извођење Стеријиних Родољубаца био је својеврстан преседан у фестивалском репертоару 50. БИТЕФ-а, наиме, Андраш Урбан је био практично једини редитељ чије су представе већ извођене на претходним издањима овог фестивала. Како коментарише Александар Милосављевић: „Нема, дакако, никаве сумње да је Урбан и у Родољупцима применио елементе редитељског поступка које смо већ видели и у Неопланти или у Коштани, али и у низу других представа које је режирао током последњих неколико година, а свакако још од његове славне представе Урби ет орби. И у Родољупцима је свој поступак базирао на принципима деконструкције литерарног предлошка, а на исти или сличан начин је радио с глумцима, користио микрофоне, поигравао се травестијом, употребљавао костиме као више него речити знак, музиком је потцртавао значења појединих сцена, радикално преобликујући атмосферу Стеријиног дела прилагођавајући га кодовима овог нашег времена... Да је Родољупце режирао у неком другом овдашњем театру, ова представа највероватније не би изазвала толику пажњу шире јавности (а можда не би ни била позвана на БИТЕФ), али у београдском Народном позоришту она је, макар и нехотице, добила значење посебне провокације. С друге стране, посебност ових Родољубаца је и у томе што је у нашем театарском животу све мање простора и за отворена преиспитивања каквим се, рецимо, баве Андраш Урбан или Кокан Младеновић, али и за озбиљна и смела театарска истраживања (без обзира на тематику представа). Због тога је било важно да се ови Родољупци ипак појаве на 50. БИТЕФ-у”.

Уредница емисије Тања Мијовић.