понедељак, 04. апр 2016, 20:15
Хроника Трећег програма
Емитоваћемо осврт Лина Вељака на књигу Гордане Шкорић "Филозоф културе Ернесто Граси", коју је прошле године објавио издавач ФФПрес из Загреба.
Књига Гордане Шкорић Филозоф културе Ернесто Граси прва је студија о овом немачко-италијанском филозофу који је живео од 1902. до 1990. године, а значајан је пре свега по оригиналном покушају обједињавања античке и посебно ренесансне филозофије са феноменологијом и схватањима Мартина Хајдегера. На овим просторима Граси је прилично добро познат – учествовао је на Корчуланској летњој школи, на цреском симпозијуму о Франи Петрићу 1979. године, држао је курс Марксизам и филозофија егзистенције у оквиру Интеруниверзитетског центра у Дубровнику, често је гостовао на Филозофском факултету у Загребу, а у Београду му је још 1974. године штампана књига Теорија о лепом у антици.
По речима Лина Вељака: „Гордана Шкорић започиње своје разматрање Грасијеве филозофије проблематизирањем естетике. Такав поступак оправдан је увидима у антитетичност естетичког и метафизичког концепта у оквирима сувремене филозофије (што се у радикалној варијанти формулира кроз поставку према којој метафизичко мишљење носи сигнатуру неадекватног друштва присиле, а естетика бива заставом слободе), сукладно чему би се естетичко мишљење испоставило као оно које се тиче саме језгре мишљења; оно није мишљење естетичара него естетичких мислилаца, а то су сви проминентни мислиоци данашњице (па стога и Ернесто Граси). На проблематизирање естетике у контексту сувремене филозофије и Грасијева мјеста у њој надовезује се ауторичино проблематизирање система, којим се имплицира Грасијево сврставање на страну субјективног мишљења, насупрот равнодушном објективизму рационалистичке филозофије, какву у довршеном облику представља Хегелова филозофија. Насупрот повјерењу у снагу обвезатнога рационалног мишљења којему је страна свака неодређеност, сувремени мислиоци попут Хусерла, Хајдегера, Гадамера (али и Витгенштајна) ће – у базичној сугласности с антихегеловским импулсима Шопенхауера, Кјеркегора и Ничеа – довести језик у средиште филозофијске проблематике, а управо ће то обраћање властитом свијету језика представљати оквир Грасијева приступа баштини обиљеженога придавањем примата проблему метафоре (иако је – како то ауторица с правом истиче – Граси изворне потицаје добио од Викоа, укључујући посебице Викоову антитезу спрам Декартова рационализма)”.
Уредница емисије Тања Мијовић.
Коментари