Теодор Адорно: Берг и Веберн – Шенбергови наследници

У овом тексту Теодор Адорно коментарише стваралачки развој Албана Берга и Антона Веберна у односу на аустријског композитора Арнолда Шенберга. По Адорновим речима: „Берг и Веберн представљају екстремне полове из Шенберговог домена. Њихов развој је оријентисан Шенберговим појединим делима од којих су пошли и од којих је сваки  дошао до сопственог композиционог предела. Берг почиње са Камерном симфонијом, Веберн са „ослобођеним” стилом од опуса 11 до опуса 20... Међутим, да би се стекао увид у стил Веберна и Берга препоручљиво је да се не почне са питањем независности, због тога што независност не лежи на површини стила, него у тајанственим дубинама садржаја. 

Хомогеност коју Берг и Веберн деле са Шенбергом одређена је заједничким нивоом сазнања које прописује радикално стављање у калуп свих елемената композиције, обликовање које им даје заједничке звучне ознаке стила. Може се рећи да обојица, и Берг и Веберн, представљају коментаре на Шенберга и због тога им је осигурано место у тоталности историје. Берг га, с једне стране, уједињује са Малером, а са друге, са великом музичком драмом. Веберн тежи да до најдаљих екстрема доведе субјективизам који је Шенберг први ослободио у ироничној игри у Пјероу. Он је био једини који је предложио музички експресионизам у најстрожем смислу, доводећи га до тачке где се овај од сопствене тежине преокреће у нову објективност. Ниједно скретање није везано за дело мајстора; у актуелној креацији изворна природа интерпретатора излази на светло, баш као што се у великим коментарима филозофске литературе, на пример онима о Платону и Аристотелу, личност сваког аутора пробија кроз текст.”