Срђан Вучинић: Срђан Карановић – насупрот струји, насупрот гомили

У покушају да филмску поетику Срђана Карановића, сву сачињену од оксиморонских спојева и проткану живописним контрастима, барем донекле приближи, Срђан Вучинић се концентрише на ауторов други целовечерњи играни филм Мирис пољског цвећа, који је уједно и његов „најрадикалнији искорак у тежњи да поље филмског експеримента обједини са постулатима класичне нарације. Нови живот који славни глумац Иван Васиљевић (у тумачењу Љубе Тадића) започиње, тај свесни одлазак у неоскврнутост и наивност људи са реке, представља у исти мах и снажан контраст условној реалности позоришта, уштогљености и предвидивости конвенционалног грађанског театра који напушта – једнако као и предвидивоме игрању живота признатог уметника у амбијенту социјалистичке малограђанштине половине 70-их година”.

Поред неоспорног друштвено-критичког аспекта, Мирис пољског цвећа своју актуелност црпе и из једног чисто синематичког извора: смело супротстављајући и синхронизујући игру натуршчика са тетарски стилизованим глумачким изразом, Карановић креира целину која сведочи о потенцијалној романескној комплексности, слојевитости и полицентричности седме уметности, а пре свега о аутореференцијалном филму као медију дубоко свесном себе и властитих могућности. У том контексту аутор наставља и своје промишљање односа између реалног садашњег времена, и времена прошлог, забележеног и „мумифицираног” на филму, телевизији, фотографији. Данас то можемо сагледати и као један од основних лајт-мотива Карановићевог опуса, од играња сопствених живота глумаца-дилетаната (у Друштвеној игри), преко фотографског „кроћења” и стилизовања трагичне судбине (у Петријином венцу), па све до одломака из ТВ-серије Грлом у јагоде у функцији кратких флешбекова у филму Јагоде у грлу сниманом деценију касније, или снимања документарног филма у филму, око којег је организована читава радња у делу За сада без доброг наслова...

Уредница емисије Тања Мијовић.