Хроника Трећег програма

Друго издање Новог тврађава театра, које је и ове године одржано у Вили Станковић у Чортановицма, по мишљењу Александра Милосављевића, потврдило је најмање две важне чињенице: „прву, да су нам летњи фестивали итекако потребни, те да за њих итекако постоји публика, спремна да из вечери у вече путује и по тридесетак километара да би видела нове представе; и друго, да овдашњем позоришном животу није потребна летња пауза, а најчешће рачунамо да она траје од завршетка Стеријиног позорја до отварања БИТЕФ-а”.

Вида Огњеновић, уметничка директорка Фестивала, ове године је позвала седам представа: Архелаос Или Еурипид се враћа на Балкан Јордана Плевнеша у режији Влада Цветановског и извођењу Драмског театра Скопље; Дивље месо Горана Стефановског у редитељској поставци Дина Мустафића и извођењу сарајевског Народног позоришта; Птице (према Аристофану) – копродукција Битеф театра и Новог тврђава театра у кореографији Едварда Клуга; Бан Банк Јожефа Катоне у режији Андраша Урбана и продукцији Новосадског позоришта; затим Гозба – ауторски пројекат Оље Лозице који изводи Хрватско народно казалиште Вараждин, те Уљез (према Борхесовој прози) редитеља Михаила Малаимареа у продукцији букурештанског театра „Маска”, и Догвил (према сценарију за истоимени филм Ларса фон Трира) у адаптацији и режији Кокана Младеновића, у копродукцији београдског Миксера, Студентског културног центра Нови Сад и Агенције „Fast Forward”. Будући да је предтава Догвил проглашена најбољом на Фестиивалу и да је добила награду за режију и главну мушку улогу (Бранислав Трифуновић), о њој ће у овом осврту бити више речи.

*     *     *

Збирка текстова српског академика Владете Јеротића Са Хераклитом у 21. веку, која је објављена 2013. године у издању Службеног гласника из Београда, у методолошком погледу представља синтезу филозофије, хришћанске антропологије, психоанализе и књижевности. Анализирајући фрагменте Мрачног филозофа, Јеротић закључује да није чудно што нас праћење теолошке идеје о Исусу као оваплоћењу божанског Логоса у људском телу води ка Ефесу и хераклитовској мисли. Осим тога, како наводи Александар Дробац: „људска слобода је могућа баш зато што је упућена на ситуације које је истовремено детерминишу. Јеротић нас подсећа да руски религиозни мислиоци, попут Максима Тарејева или Николаја Берђајева, сматрају да су осећање кривице и сажаљење аристократска осећања... Методолошки став Credo ut intelligam  Јеротић препознаје у делима бугарско-француске семиотичарке Јулије Кристеве као невероватну потреба да се верује, као и код српског етнопсихолога Бојана Јовановића у књизи Љубав и опраштање. Хераклитово јединство супротности уклапа се и у концепт нуминозног које је истовремено застрашујуће и фасцинантно, како га дефинише чувени немачки теолог Рудолф Ото – ако закон не може да постоји без преступа, увек можемо да рачунамо на промену”.

Уредница емисије Тања Мијовић.