Александар Милосављевић: Фрагменти о Ћирилову

У овом тексту Александар Милосављевић пише о својим сећањима на недавно преминулог Јована Ћириова: „Једно од општих места сваког сведочења неког нашег позориштника који по повратку из (белог) театарског света приповеда о утисцима с пута, јесте констатација како му је у тамошњим позоришним круговима име (и презиме) Јована Ћирилова послужило попут пасоша. Једно од најсвежијих мојих личних искустава је оно из Њујорка, са гостовања у славној ЛаМами. Елен Стјуарт, чувена Мама свих храбрих и бескомпромисних позоришних трагалаца, није нас нажалост дочекала у свом театру, али јесу Миа Ло, њена наследница у пословима уметничког руковођења, као и њен дугогодишњи саборац, суоснивач ЛаМаме и руководилац Музеја Елен Стјуарт... У часу кад поменете њихова имена одмах престанете да се осећате као странац. Намах осетите присност домаћина, а они почну да вам се обраћају као старим познаницима.

Тако је било у Њујорку, али тако је било и у Визбадену, код Манфреда Баилхардса, једне од кључних личности европског позоришног живота, човека који није пристао да учествује у постепеном гашењу бонског театра и знаменитог фетивала Бонско биенале, него је преузео руковођење визбаденским театром (институијом веће је и сложеније структуре но што је то случај са Српским народним позориштем) и сада најугледнијом европском театарском манифестацијом - Фестивалом нове европске драме. Тако је, уосталом, било и у случајевима у којима нисам очекивао да моји млади саговорници уопште знају ко је и шта је Ћирилов. Рецимо у Барселони на састанку с пријатељима из тамошњег (жестоко) алтернативног позоришта Тантарантана. На помен Јовановог имена, истина, рекоше ми да нису имали част (тим речима) да га упознају, али да су, разуме се, за Ћирилова итекако чули, те да врло добро знају ко је и шта је".

Уредница Тања Мијовић.